Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije, Sep 15, 1928, page 221

Šiem radu. Ne m.oram napolie, u sviiet, kako su to učili prosvietitelii, ier sav veliki sviiet imam u sebi i formiram ga iznova. Ne moram da propoviiedam nacionalnu sviiest i da sve učinim ti nekoj relaciii prema macionalizmu, jer ie sav moi svakidašnji ŽivOt ulrStinu nacionalmi ŽiVo t.

Osamlıieni su ovi iednostavni pojedinci i malo ih ic. Ali DOstoie. Novi su, neka nova vrsta u Židova...

Blagoslovlien da ie bolestan, slab i nastran narod. što mu se u starosti radaiu ovakova dieca, pa ma ih i bilo malo na broju. U tome ie golemo čudo i, tko zna, možda Zaista »ioš niie nestala naša nada«

U LJETNOJ TIŠINI.

Od vremena na vrijeme podiđe te oslećai, što te goni, da sc zavučeš nekud u osamu. Da odeš daleko od liudi, edie se nepatvoreno zamiećuije ritam svemaike prirode, gcdie će ti se pogled kližući plavetilom vedroga meba izgubiti u beskraju dalima. Ima ih, što u ovakovim časovima plaču stremeći nekud, ima ih, kojima će navaliti suza na oko od punoće siete ili milia, a drugi će neki da zapievaju, treći će da se udube, da udu u sebe, da se — načas, dva — nadu. Fromatrat će život kroz individualnu prizmu, registrirati doživliaje. A tko može da kaže, da je gledanie kroz individualnu prizmu icdnostavno obmaniivanie. Ima li ičega, što se može da promotri S ncličnoga gledišta?

Sve, SVe OVisi O relaciiama.

Bit će da jie već prošlo i pola sata, što ležim na zaravanku. Lietno sunce doprlo već u treću četvrtinu svoga dnevna putovania. Svuda oko mene sklad: cvrkutaiu ptići, zuie kukci, lišće Šušta, trceperi svijetlo kroz topli uzduh, a ia se zagledao u daliinu, gdice firmamenta liubi površjie naše planete. No isprepletene, užurbame misli Tuše me s visova, dovlače zadah neumorne svakidašniice — remete sklad, ne daiu mu ıu me.

Na rubu, ondje, nekoliko crnih točaka — sasviiem na rubu nćčbosklona. Drveće, što li? Točke izdaleka — drveće iz bliza. Daliina umaniuie, briše, podražuie maštu...

I u duši moioi ima ovakih nekih točaka. Iskra na rubu moie duševnosti. Tinia. Da ie pogledam iz blizine! Možda bih da opazim, vidim sVoi Život. niecovu, svOju Ssuštimu.

Približiti se samome sebi — i iskra ie život. A naša braća heroji u rasparčanom dielaniu svome, što se sažižu u žaru Sumca obećane zemlie zađoše do iskre, posvema ic razduvaše, pa se probudila u plamen. Oni žive, pravim pravcatim ŽiVOtOm.

Mi?

Medfaftor.

*** Pjiječi iz Hatikve: »Od lo avda tikvatenu«.

DO O [0