Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Lea (prihvaća ruku): Da, mi čemo ti pomoći!

Posenield (zatečeno): Što je to »mi«?

David: Gospodin Mosenteld, dopustite, da zamolim ruku Vaše kćeri.

Rosenield: Moia kći — Vaša žena? Ta to sam samo saniao.

Đavid (Leii): Nismo li ı mi o tome saniali, Lea?

Lea (iednom rukom zagrli oca, drugom Davida) Pristani, tata, — od danas znadem. da sam i ia to Želila.

Rosenield (pristainći iovilalno): E pa što da onda radim?

Lea i David (se grle.)

Rosenfeld (trčkara veselo): Ako se to obistinilo — mazel tov, dieco! — A Moram da se snađem. (Gledaiući na par, koji se liubi.) Na, vi ste se na- : šli i snašli!

David: Jest, ako ic to postalo istinom, oda će se obistiniti i čitav san. Iz ovoga miesta mapravit ćemo ioš malu Palestinu!

Rosenield: Misliš ono o diečarcu i kolicama?

Lea: Ali tata! ~ i ·

PĐosonfeld (ie oponaša): Tata, tata! A odakle znadeš, što sam saniao o ko= liecama

David: Za kolica ima ioš vremena. Zasad ćemo da se Sto priie Vienčamo.

Rosenfeld: Stupit ćete u moi posao —

David: A onda ćemo mvočetfi cionistički rad s frostrukom snagom! (Cuie se kucanie.)

XII. PRIZOR. (Predašnii i dr. Kovač.)

fRosenfeld: Unutra — 9, gospodin predstoinik!

Dr. Kovač: Dolazim zboz zida — (vidi mladi par), — halo, halelo, haleluio! Što to vidim — tu treba česfitati. (Pruža obadviie ruke.)

Lea: Jest, L ea Rosenfeld —

David: David Kohn —

Lea i David: Zaručeni.

Dr. Kovač: Mazel tov, mazel tov! — Ali odakle Lea?

Lea (kao da se čudi): No čuigte — pa to ie moie pravo ime, moie ŽidoOVsko ime.

Đr. Kovač: Hm, svakako — čestitam! (Hoće da ioi stisne ruku.)

Lea: Ne tako doktor bači — hvala Vam liiepa, ali Židovi čestitaju iedan

drugomu posredstvom Keren Kavyemetha!

Dr. Kovač: Sad razumiiem i ono s imenom! Niie samo gospodin Kohn cionist, neso dakako —

iLea: l ia, ako dopuštate!

Dr. Kovač: E. onda mi nema pomoći — (vadi dviie stotiniarke iz lismice) dakle, dva drveta ma tvoie novo ime!

Rosenteld (ie izvan sebe od veselia. uzima novčanice iz Leiine ruke i maše nima zaneseno): Kao da ioš uvijek saniam! Ne, novčanice su zaista tu! Dar od dr. Kovača! A Lea sarađuie! San se obistiniuie. |)ieCo, mislim. da ćemo ioš to sve skupa doživieti u istini!

Dr. Kovač: S ovakvim liudima i židovska Palestina!

Đavid (pruža mu ruku): Jest, cospodine doktore, mi ćemo ie ostvariti!

NXBHI. PRIZOKR. (Đosadašnii i Levi),

Levi (uleti u sobu): Je li tu gospodin predstoinik? Imam Vam iaviti (vidi mladi par.), gospoiica Lea — gospodin Kohn? — No, nemam li dobar nos? To ie bila moia ideia!

· Rosenfeld (Leji): A ne moia?

Ir. Kovač: Moia!

David: A ia sam mislio — moia!

Lea: O meni ne govori nitko — la sam mislila. mioia!

(Zastor naglo pada.)