Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Ne siećam se da sam ikada imao u ruci iednmu zbirku lirskih piesama u kojima se u tako koncentričnim krugovima ostaie kod iste teme kao »Erde«. Veith ie slikar koji nam ice ma sto platna, u stotinu boila narisao riieč Du. — Citajući »Erde«, često mi se činilo da ie Veith morao vikati od bola što ga ije razdirao. Katkad, kao da si je pievao koju Schuhmannovu ili Schubertovu piesmu. A onda ice opet zagniurio glavu medu zgzrčene šake. Dugo ie Šutio, a stih le dozrilevao:

»Meine Hinde sind tot und steijti, NicHts hab ich, dass ich MDich greif. Meine Hinde sind steif und kiihl, Nichts hab ich, dass ich Dich fiihl.

Gabst Du mir ie Deine Hand,

Hast nie meine Seele erkannt,

Hast niemals gefihlt meinen Schmerz, Und hieltest in Hinden mein Herz.«

Ali osiećajii se penju i padaju po sinusoidi! Mnoga muška suza kliznula mu ice i protiv volie u pero, ali i dietinjija radost ga le obuzela. Jer uvijek liubav, kad Bog je šalie, u sebi nosi i suzu i smijeh!

Ali Veith se malo smiie! On ie zamišlien. ! kad o poliupcnu pjeva, što ga je nekom dragom biću smio dati — on sumnia. misli. Ali o tom malo pieva. »Erde« — to le piesma o Čežniji. O čežnji kojia u besnenim noćima raste kao golijat koji nam se naiedanput baci oko vrata i prijeti da nas zaguši.

»Die Nichte, die wie Leiber mich umhullen. Sie greifen mich und fliistern mir Dein Bild.

Und sind wie Armut nur aus einem Willen, Und sind so triumend, ach und sind so wild.

Und meine Arme, welche Dich umfassett, Sie reifen, dass sie wie I)sin Leib so rejif. Sie haben meine Hinde fallen lassen, Dass ich mit blossen Sinnen nach Dir greif.«

A u toi čežnjii Veith plete viience i po

svim ih putevima što ih zna prosipava, u

svim boiama, u svim oblicima. Možda će jednom ono drago biće ovim putem Dro6, možda će iednom prepoznati te viience. — 1 kao da ie na čas zalutala niena noga ovim putevima. Ali nesta! I poput Boga, 'opet ie Veith ostao sam. Kamenčić ie daviio pao u Vodu, a zadnii krugovi, sve širi i širi. Tiestaiu u jezeru, otkud su došli.

»Einst kehrt das Wort zu dem Ursprung Zuriick

Und das Blut erstarrt.

So irdisch ist alles Gottesgeschick:

Auch meines, der harrt.«

Veith kad ie stvarao Erde uzdigao se u one modre visine u koie nas samo golijat, Cežnja uzdići može. I u onim visinama on je sa sebe zbacio svaku liusku, sve što nije Du.

»So vollends Din ich Dein. dass auch ein

leises Wort

Entweihungz wire.«

I posliedniu ie liusku zbacio sa sebe, a onda ie umro.

»Bin ich in Deinen Hohen, Dann sterb ich Dir.«

Zato: Ko hoće »Erde« čitati, ko želi Veitha naći, tai mora prvo mrijeti.

Čiča Gross

GRANDIOZNOST AZISKOG UMJETNIČKOG DJELA

Ernst Cohn-Wiener: »Asia. Einfihrung in die Kunstwelt des Ostens.c Rudoli Mosse Buchverlag, Berlin 1929.

Teško je i opasno pisati sintetična diela o velikim pojavama. Treba ingenioznosti, solidnih temelia i vrlo. mnogo vremena dok u čovjeku dozrije obiektivan sud o veličinama koje pokreću istoriiu, da bude kadar prozreti značaiku pojlave, da pod vidom te značajke koja postaie karakteristična i za sve podređeno i sporedno rasvijetli jeZgru stvari. Često se nasumce iznalazi »lezgra«. Posveopćuje se krivo i netačno. Žato je naibolie u sintetičkim djelima dati mjesta relativnosti, ne stvarati općenite sudove stalne i nepomične.

Nema sumnie da ie riskantno na 160 stranica — zapravo neko 80 zbog premnogih slika — hiiefi pisati o cielokupnoi umjetnosti cijele Aziie i reći sve Što se treba da rekne. Cohn-Wiener ie uspio. Izbiegao ie opasnost krive generalizacije: dac je stvaran piikaz po sistemu, povezao ie pojavu umietnosti sa životom liudi koji su je rodili, i tek ediegdie dao »obvezatan« sintetički sud. No i to tako očito subjektivno ,da se jasno vidi: on niie htio čitaocu

servirati obiektivan sud u koji se mora vjerovati već subiektivno-lirsku impresiiu vlastite ličnosti.

Ja neću da donesem kratak sadržai

knige — jer bih morao ovamo da prepišem svu kniigu riieč po riieč. Popis poglav-