Ilustrovana ratna kronika

Стр. 198.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 24.

Дође наредба да се раније руча и да су сви наредни брзо се подићи и све ствари понети на које друго место, јер турска топовска ђулад могу падатина ову страну. ако Турци не буду добро наишли на Горицу. Поседасмо одмах под шаторе и узесмо да заложимо -бијашетачно у 11 сати - а одједаред се кроз ваздух заори урнебесан тресак, као да је гром ударио у које брдо у близини! Од изненађенога треска затрепташе живци, као да су сви нагло пресечени, уши заглухнуше а срце се следи. Први наш далекобојни топ испалио је ђуле, које је шишунло високо изнад нас, и после десетак секунада грунуло негде онаким истим ужасним треском. 'Гимје отпочело велико бомбардовање Тарабоша. Неки скочише на ноге, бацише јело неки се поче крстити, неки од радости сузе пролевати, а неки незнајући како ће дати одушка срцу зачепише ухо малим прстом и' почеше кликовати. („Удри Петре Милов, орле посветила ти се!" кличе један стари Мартиновић у славу синовцу му Петру Милову Мартиновићу, командиру наших топова на Горици). Официри наредише да се мичемо из шатора и да се што више размакнемо један од другога, да нас турско ђуле, ако несрећом наиђе на ову страну, не би нашло груписане. Сви се размиљесмо по жбуњу тога брдашца, поседасмо сваки за себе и слушасмо страшну грмљаву, која се невидљиво разлегаше у висини над нашим логором. Ми од Црвеног Крста узесмо све по двојица једна носила за случај несреће. На наш први метак одговорише Турци већ после два три минута, и загим се то редовно понављаше све до 4 сата по подне без престанка. А у свему је испаљено, наших и њихових 600 метака. За првих двадесетак минута морам признати — обузела ме је нека нова, дотад нспогната врста страховања. Нека потајна грозничава хладноћа и подмукла језа увлачи се у човека... Тај сграх је тимјезивији, што ништа око себе не видимо; то пови пуцају бездимним барутом, те на врху Мур. Горице, окле пуцају, влада потпуна тишина, као и поврх свих осталих главица. Само онај оштри фијук, што га ђуле производи докле год лети кроз ваздух, оно шиштање којим пара и раздире мирну атмосферу, изааива ужас и језу у живцима. После првога сата пак привикне се човек и на то, као и на страх од грома из облака. Опасност је наиме

прешла, чим смо ми ђуле једном чули, јер оно је у то време, кад звук допре до нашег уха, већ негде пало. После четири сата, пошто. се прекиде паљба, сеђасмо на чардаку једне турске куће око катунског бригадира, Милутина Вукотића, налагасмо огањ и претресасмо догађаје тога дана. Ве"ће се полагано спуштало, око куће владаше тишина, само што из даљине допираше потмула врева из батољонских логора. Разговор нам прекидају једино вести које нам беспрекидно долазе телефоном из главне команде. Телефонска служба у војсци је одлично уређена. Чим се која бригада премести, већ после сат-два има свака команда бригаде своју телефонску везу са главном командом. На апарату је малена труба, као оно дечје играчке, која се на далеко чује те дозива слушаоца на телефон. Тишина је око куће, те сви чујемо што говори мали фини апарат у ковчежићу: „Хало, ко је тамо?" пита неко оштрим гласом. „Овђе Катунска Бригада а тамо?" одговара наш ађугант истим одсјечним војничким гласом. „Главна команда Јужнога Одсека", затим брзо питаше, опет монотоном војничком строгошћу, да ли је стигао тај и тај провијезт, на колико коња и магараца итд. „Има ли што ново?" пита наш. „Двојица погинула на топу, шесторица рањени". „Из које чете?" „Крсто Ивов" и т. д. брзо ређаше онај глас сва имена. „Ђуле размрскало једном главу, другог погодило у прса од рањених двојица ће тешко остати, један се бори са смрћу,

остало рањени, иначе све у свом реду, а има ли у вас што ново?" „Нема ништа." „Добра нок" „Добра ноћ'" У среду, 10. (23.) октобра, паљба почела у 7 сати ујутру и, са малим изузецима, трајала вас дан. Нова наредба: нека се сви батаљони Катунске Бригаде колико год могну ближе примакну Тарабошу; нека онде заузму сталну позицију и онде чекају до даље наредбе. Сад нам је тактика наше борбе већ потпуно јасна: сви батаљони ће наше бригаде у непосредној близини Тарабоша чекати све дотле, док га наша топовска паљба не ослаби толико, да батаљони могу на јуриш ударити на бедеме. (То сазнање, које би другој војсци задало јамачно највише бриге а можда и страха, изазвало је међу црногорским војницима неописану радост и одушевљење; овако се иначе обрадују људи каддознају да имсејсдва једном испунила давно ишчекивана жеља. Сви ови војници, као да су целога живота само чекали, да ми куцне овај час, час јуриша на Турке. Срећни су и поносни, што је баш њима, а не другој којој бригади пала та велика част У део.) За 2 и по сата је извршена била наредба, и сви наши батаљони су ухватили позицију по заклоњеним брежуљцима под Тарабошем. - Сад на целу ову страну Анамал-планине нико живи више из Тарабоша не може изићи; остаје им слободан излаз и улаз само с оне стране Анамала, онамо према Скадру и Скадарском језеру. Него има непосредно поред Тарабоша још један врхунац, по висини

Заробљени турски иивам у пратљи српског вејника квд Једрена