Istočnik

Стр. 143

V Сарајеву Стеву Трифковића. У овоме смјеру пођу по чаргаији од дућана до дућчна стану купити потписе за истог и накупе потписа 185. Овакав избор са потписима доставе митрополији у Мостару. Митрополит односно консисторија несхватише овчкав избор као оправдан ни досадањим обичајем мостарским нити праксом икоје данашње обласне православне цркве; него га у интересу мира и љубави схватише као први корак у Д говору ради намјештања пароха мостарског. Тим новодом позва Митрополит у свој двор неколика граћанина мостарска, и то већином чланове распуштене мостарске црквене онштине, да се са истима договори и припреми, што ј е потребно за сазив скупштине о избору пароха. Позвани не хтједоше доћи него ио једноме изасланику поручише Митрополиту, да доћи неће, ако буде Митрополит кога другога звао од Мостараца, кога они неће и буде се Митрополит без знања њихова с другим грађанима договарао. На ово није Митрополит могао пристати ни ограничити се, да избор буде препуштен деветорици људи, па да они сами то извађају. Он је изасланику оне деветорице позваних категорично изјавио, да он жели и хоће, да сви грађани и парохијани мостареки, сав народ приступи избору пароха- Доцније Митрополит је позвао већи број грађана — њих 16 као шири одбор и то из свију странака, да барем с њима утаначи програм за скупштину, кад ни]е могао с оним првим, који су били већ чланови црквене општине распуштене. Ови доцније позвани одазвали су се позиву осим неколицине, који су у пошљедњем часу наговорени одустали да дођу. Позвани, који дођоше, радосно прихватише племените и мирољубиве тежње и жеље Митрополитове. Доцније изјалови се и ови покушај услијед агитација извјесних, којима није стало, да се дође до реда и мира у цркви. Од овог доба почињу у Мостару сахране мртваца без свештеника, без икаква обреда црквеног и хришћанског, без огласа мртвачког звонима и ако је позван један јеромонах и привремено намјештен, да врши богослужење у цркви и на позив вјерних, да им врши душестаратељске потребе. — Приближио се часни пост, а грађани мостарски никако да се сложе међу собом у сазиву скупштине и избору пароха, премда им је Митрополит оставио одријешене руке, да сами сазову и руководе скупштином и избором пароха; уступио им је најшире право. Најпослије био је приморан Митрополит да сазове скупштину пошто је таким начином искључен сваки приговор са извјесне стране, да се Митрополиг мијеша у права и обичаје народне. Ова би сазвана 22. фебруара о. г. За исту добише позив сви домаћини парсхијани, око 300, али их је и без позива дошло око 100, јер је оглашено у цркви преко службе, ако је когод заборављен позивом, слободно му је доћи на скупштину. Скупштину је отворио Митрополит најприје молитвом, па говором, у коме је препоручио народу мир, слогу, љубав међусобну и према цркви. Позвао је народ, да изаберу најприје измећу себе предсједника скупштини, перовођу и два три члана као одбор, који ће руководити радом скупштинским, па да изаберу парохе, а. затим да му избор доставе на потврду. На овај говор одвратио је бивши предсједник црквено-школске општине, да они не примају скупштине нити ће бирати парохе, док је у скупштини владин повјереник и док не добију нрава народна, јер чекају одговор на меморандум. — Митрополит на ново позове скупштину, да бира парохе, јер се без свештеника не може. — Бивши предсједник црквене општине опет одговори: „Без свештеника могу и на даље бити, не требају им обреди црквени, у цркву не ће, све док буде влада унрављала иметком црквеним и школским!" Послије овога остави дворану скупштинску са својима и удаљи се. Тако би и прође скупштина.