Istočnik

Стр. 134 ИСТОЧНИК Бр. 9

мужа и више жеиа? Пошто у оваким случајевима преовлађују једино тјелесни осјећаји, то разумије се, љепша и млађа жена претпоставиће се ружнијој, старијој н т. д. Да и не говоримо о обичним људима, него узмимо само за примјер одношај праоца Јакова према Лији и Рахиљи: оеобите симпатије Јаковљеве, као што се зна. биле су на страни посљедње и то једино из напоменутих узрока. То је све при полигамији сасвим и природно. А ако би се баш и нашао таки човјек, који би цијенио код својих жена само њихова душевна својства, то и у томе случају, не би могло бити једнаке љубави мужа према свима женама, јер и та душевна својства код различних жена нијесу једнака. А и међу самим женама природно је да се ра^а завист и мржња једне према другој, непријатељство и тајно и јавно, а све у цијељи да једна од друге отргне мужа и т. д. Зар је то појава, која се може жељети и одобрити са моралног гледишта?! Жене се не цијене у полигамији онолико, колико то захтијева тихово право човјечанско достојанство, већ су у рукама *» мужа, као срество за задовољавање његових похотљивих, тЈелесних пожуда, и према томе своде се на степен робиња као какве осу^енице. Све то ми и видимо на пр. у мухамеданству. Под таким условима, породице у строгоме смислу и не може бити, — онога моралнога значаја брака, о коме смо говорили, такође бити не може ... Хришћанско учење, које у своме расуђивању о човјечанском достојанству не прави никакве разлике изме^у мужа и жене, сматрајући моралну природу и висину исте, као потпуно једнаку и код једног и код другог, већ по томе самом хришћанско учење не може одобравати полигамије, јер се тада о истовјетности моралнога Ја мужа и жене не би могло ни говорити. И заиста, у новоме завјету имају само мјеста расуЗјивања у корист моногамије. На пр. св. апостол Павле савјетује свакоме, да неби падао у блуд, нека има жену (а не жене) и свакој да има мужа (а не мужеве), да једно другоме указује дужну љубав, да обоје престављају собом једну цјелину, у којој један члан без другога не може ништа предузимати и т. д. (1 Кор. УП, 2 и даљи наредни стиховн). Нећемо ни говорити, да полигамија иде сасвим против саме природе и њезиног предназначења. У природи ништа нема, на основу чега би човјек имао ираво на полигамију, већ на против има свега више, што говори у прилог моногамији. У томе се баш смислу исказује и та околност, што је општи број људи раван општем броју жена. Ако је пак нонекада број жена овдје или ондје нешто већи од броја људи, у томе није крива природа, већ животни услови у каквим се налазе људи и жене, ушљед којих се број људи смањује у сравнењу са бројем жена. И када је дакле општи број људи н жена подједнак, онда је јасно шта хоће тиме