Istočnik

Стр. 221

Данас до душе не захтјева се од вас појединаца, да дижете храмове: није потребно, јер мало, те не има храм у сваком мјесту, селу и граду. Али се с правом може од вас захтијевати, да подижете један други храм, на који се данас слабо пази који занемарујемо и рушимо,, и због тога смо несрећни и овога вијека, а онога ћемо већ примити плату своју. На једном мјесту св. Писма пита се: Зар не знате да с т е х р а м б о ж ј и? а на другом се позива: Прославите Бога тјелесима вашима и душама вашима, јер то је божје. Да, душом и тијелом сте храм божји, али само онда, кад се душа са тијелом природно — хармонично развија. А то значи, тијело толико његовати, колико да помаже добром развијању племените и побожне душе; значи тијело толико његовати, да постане чуварем душе, храмом душе, која небу тежи. Данашњи л.уди не мисле много о томе, јер све њихово дјелање и рад, једино је угађати тијелу и материји, а која им је брига о души! Сметнуше јадници с ума, да тијело умире, а душа живи; изгубише несретници, из вида вриједност душе, а лебди им пред очима једино тјелесна њега — плотска страст. Заборавише душу, која је за зјечност одређена. Из претјераног угађања тијелу слиједи разњеженост и слабост, помоћу које се роди љута змија у виду разноликих страсти: и та змија према заклетом од искони непријатељству са човјеком, демонским концима везуј е душу човјечју, гуши у њој сваки племенити осјећај, помрачава и мрља у њој свијетле боје образа и подобија божјег, лишава ју лијепих својстава ^ожанскога поријекла. Имамо примјера из најближе околине наше, докле су доћерали људи, који су прећерано угађали тијелу и страстима, а занемаривали душу; ни један није добро прошао ни овога свијета... Ено га, лица блиједа, попијенрх очију, упалих груди; погнуо се у земљу, као старац од 90 година. Страсти су га обузеле, па га испреплетале, као вијугаве змије и даве га, те пропада и — пропашће! Угасила се искра вјере у њему, потавњела бисер-нада, нестало у њему душе, тог племенитог дијела, нашег бића, нестало храма божјег, а на мјесто њега диже се разбојничка пећина, пуна смрдљивих и загушљивих задаха, који му душу трују, чист и бистар ум помрачавају, те пропада и тјелесно прије времена, не користивши ни себи ни друштву, из којега је изашао: јер шта може тијело, мртва материја, кад дух спава, тиња, или је већ сасма издахнуо ?! Шта може душа, ако је тијело заражено, слабо и трошно, те дух не може да се вијне у висине плаве, ижгад&к! пртид^ттх по/пофћ жоа ?! П1та може разум, ако духа нема, покретача стварања лијепих и племенитих дјела, кад је тепз аата т согроге вапо?! 1 ) Али вам кажем, да има и разлике међу њима! Зар нијесте видјели онога сиједога старца, који је богоугодно овај живот проводио, како каткад живне, како му око васија необичним сјајем велике радости ? То ]е искра вјере, бисер хришћанске наде, који се прелива у чистој му души као сребрна мјесечина у јасној ријеци. О, како је диван старац у часу те дјетиње радости. синовље оданости вољи божјој ! Прени се и ти, блиједа слико, подигни очи, освијести се! Не клони ! Камо ти вјера, камо чврста нада ? ! Па зар ћемо пустити да страсти толико овладају нама?! Зар да тијело отме маха и удави нам душу, као штир и трње племенито цвијеће?! Зар да уни') „Бистар ум у здравом тијелу." к