Istočnik

Стр. '264

ИСТОЧНИК

1>р. 17

примјери са стране проспјећеније масе народа, т. з. интелигенције и средњега стадежа. Не ћемо претјерати, ако речемо, да је данас већи дио наше интелигенције заражен болешћу са запада, а та се зове: рационализам, пантеизам и материјализам. Ова пошљедња бољетица избија у највећој мјери и њезине отровне и приљепчиве клице нагло се растурују. Красно је рекао један од браће свештеника у једном нашем богословском листу: „Господа са финим рукавицама иа рукама, са свијетлим ципелама на ногама; у најфинијим фраковима и високим глатким цилиндром на глави, господа сита снаке ^аконије, раздрагана најизврснијим вином, очарана бајношћу препредених намигуша, угријана свакојиким призорима на позорници, — та господа викаху на сав глас: „Вог је пријевара, душа је лаж! А њихове ријечи чуо је народ и гладан и жедан и го и бос, жељан свега и свачега. Народ је чуо и протумачио је те ријечи онако, како је он знао; протумачио их је онако, како је њему пшло у прилог. Кради кад немаш, отимај ка д ти тр е ба, н е можеш ли другчије, а ти убиј, па оп ља чкај, та и он а ко ј е жнбот б ор ба". „Такав је господар тај наш гост, коме се отварају данас врата многих нашнх кућа. Или му се зар не отварају и наша врата? Камо среће, да му их не отварамо. Но док ми чујемо и слушамо ријечи: Ја не вјерујем у ништа, нема Бога, каква црква, какве тајне, то нам је већ сигуран знак, да су нам врата широм отворена западноме госту. Да то није, пуније би нам бивале цркве. Да то није, било би вшне љубави међу нама. Да то није, било би у нас више пожртвовања. Да то није, било би више несебичности. Да то није, било би у нас више мира. Да то није, било би у нас више дошљедности у животу и раду, приватном и јавном". (Свршиће се )

Прилике јудејског народа у Јудеји око 26. г. Појава св» Јована Крститеља. Из дјела П. Дидона: Исус Хрнстос. (Наставак.) Једини Јесеји правили су изузетак. Ови аскети су оригинална појава у животу народа јудејског оног времена. Они не чињаху никакву странку у народу, уклањаху се од свијета и одрицаху се сваког политичког живота; и они би се најзгодније могли означити као религијозни редовници (орден). Они се не би могли сравнити ни са