Istočnik

Стр. 72 ИОТОЧКИК Бр. 5

Вонгјим! Тежак је грцјех, — тежак с тога, гато ти гријехом својим врнје^зш Бога, Предоброга, Творца свемогућега, Коме се покорава и иебо и ееМЉа и ад, Који је страшан судија живих и мртвих, Којега елаве анђелп, Коме се клањају људи, гхред Којим дрхке сатаиа, Коме служи сваки створ Тежак је гријех с тога, јер ти вријеђаш Бога — свога добротвора, Који те је створио из праха, украсио те образом овојим и подобијем, дао ти душу и живот, примио на себе природу човјечју, умр'о на крсту ради твога искуцљења и учинио те Овојим сином и нашљедником царства небеснога. Које се доброчинство можс с тим сравнити? Исто кад гријешиш, ти не држига ни пода гато сва та доброчинства, показујега се неблагодаран Богу, твоме добротвору и оцу, па како је ЈБему — свезнајућему, гледатц ову неблагодарност твоју? Кад ти гријешига, тада прелазиш на страну непријатеља Божјих: када одан среброљубљу, нијеси ништа бољи од Јуде предатеља, када уга^аш своме тијелу — гори си од Турчина и Татарина, кад језик твој брбља којешта, лаже и осуђује ближњега — ти се ии чим не разликујеш од богохулника! Бог гледа на те и говори: Ти ли си то, чедо Моје?! . . . Гријех је тако тежак, да је побожном човјеку чисто немогуће гријешити. Гријех је мржња против Богу, — је ли могуће дјело, да човјев може битп тако дрзовит, — да мрзи Бога? Сјећате ли се, што је одговорпо праведни Јосиф на ласкаве ријечи, на прошње и наговарања зле жене Пентефријеве? „Ја бијах, — рече јој он, — робом, а твој муж, мој господар, откупи мене; ја бнјах у крајњој сиротињи, — и он ме обогати; ја бијах њему ту|ј човјек, он ми је повјерио сав дом свој, осим тебе једне. Све је то — милост Бога мога, Коме се ја клањам; како бих показао тако гадну неблагодарност господару своме ? Како бих се одлучио на тако страшан гријех пред Богом мојим ? Како бих учинио тако грдно злонБогу г гр иј е ш ио?' Силно бјеше искушење за прекраснога младића; опасне бјеху пошљедице непослуха: пристанп — и цијела ствар остаће најдубљом тајном, откажи — и тада ти пријети мрачна тамница, истраге, мо^ке бити н смрт!Но праведнп младић спокојно говори: „Све ја то знам, али ако и не виде грпјеха мога људи — видн га без сумње Бог: нека се она на мено срди, нека клевеће, нека ме у тамвицу баце, на смрт осуде — све ћу то радо поднијети: но — к а к о б и х у ч и н и о т а к о г р д н о з л о и Богу згријешио?" И заиста праведиик поднесе и злу клевету и мрачну тамницу, али не пристаде на грцјех с тога, што је држао то немогућим за себе. Гријех бјеше њему тежи од саме муке. — И заиста: грпјех је тако тежак, да је сам Син Божји, узимајући на рамена своја