Istočnik

Стр. 22

ИСТОЧНИК

Бр. 1 и 2

да проповиједа, тоне могаше говорити, и само рукама даваше знак, знак, да му се нешто утворило у дркви. Тим ср служба Захарије у храму и свршила и он се врати кући својој. Међу тим анђелска вијест испунила се: нрестарјела Јелисавета родила је сина. Скупивши се рођаци почели су мислити о томе, какво име да даду новорођенчету, —- и хтједоше му дати име оца његова —- Захарија; но Јелисавета мати његова — звељела је, да јој се син зове и назива Јованом. Да би ријешили то нитање, запиташе и оца му, те како Захарије није могао говорити, то узеде таблицу и написа на њој: „Јован му је име". Одмах за тим отворише се уста Захарији и он иоче говорити. Тако, гдје је Господу угодно да јави своју силу и моћ, ондје за Њега ништа нпје немогуће: неплодни и престарјели по Бзеговој ријечи рађају, који говоре, занијеме, а нијеми проговарају. Бог, кад год хоће, побјеђује и природу. И по овоме сви, који чуше о чудесима, која пропратише рођење Јованово, говорили су: шта ће бити од тога дјетета? Глас о тим чудним догађајима дође и до цара Ирода. И гле, кад Ирод, случајем рођења Спаситељев^, посла у Витлејем војнике да побију тамо сву дјецу, он се сјети тада и Јована, сина Захаријина и помисли: не ћели он бити цар Јудејски? И посла своје војнике кући Захаријиној заповједивши да убију недавно рођенога Јована. Дознавши о том, Јелисавета побјеже са сином у пусте горе Јорданске, и, сакривајући се по пећини, хранила се плодовима финикова дрвета, које је ту расло, и водом из извора, који се налазио код његова корјена. Извијештен о скривену дјетету, Ирод поче захтијевати од Захарије, који бјеше тада на служби у Јерусалиму, да он каже, гдје му је син? „Ја сад служим Господу Богу Израиљеву, одговори Захарија, а гдје је мој син не знам". Разгњевљен тијем одговором, Ирод посла да убију самога Захарију, — и војници убише га у храму. Невино проливена крв његова, проли се на мраморном поду и скамени се на вјечно изобличење злобнога Ирода. На четрде^ет дана послије смрти Захаријеве сконча и мати Претечева, у оној истој пећини, која ју је скривала с дјететом. Св. Јован, храњен анђелом, а чуван Богом, растао је непрестано у оној истој пустињи, и пробавио је у њој до самог јављања свога народу јудејском са проповједи покајања и приправљања његова к дочеку Спаситеља, који долази. Чудновато, као што видјесмо, бјеше рођење Јованово, но не мање чудноват бјеше и живот његов. Представите усамљен живот у глухој пустињи: каква он може имати задовољства и радости? Јовин је био велпки и строги испосник, хранио се скакавцима и дивљим медом, који се налазио у горама и шупљинама дрвета. Хаљину је носио од длаке камиље, грубу и проету, опаеујући се кожнатим појасом. И тако је проводио он живот у пустињи до тридесете године. За тим, по заповијеети Еожјој, он дође на Јордан, и овдје говораше народу, да је близу царство небесно, и да ће бити у том царству само они, који покајањем свој рђав и грјешни живот промијену са добрим. Мноштво народа долазило је Јовану и подучавао се од њега, исповиједајући гријехе своје. Тако, запамтите, да је покајање и поправљање живота свога први и прави пут, који води царству небесном. А ми о покајању и мало мислимо. и мало се бринемо, — отуда су и гријеси свагда с нама Кад Је Јован проповједао о доласку Месије и крштавао народ у ријеци Јордану, у то вријеме дође њему, триде.'.етогодишњи Исус Христое и мољаше од њега крштења. Сматрајући себе недостојним да крсти Онога, који је виши и доитојнији од њега, Јован се у почетку бранио да крсти Иеуеа Христа. Но како Исус Христос и Претеча ЕБегов бјеху дужни и обвезни да испуне све оно, гато