Istočnik

Бр. 15

ИСТОЧНИК

Стр. 229

Аврамом и Исаком и Јаковом, ради одржања потомства шихова и тај завјет ја ћу очувати, јер су они живи и посведневно обраћају мени молбама ради избављења счнова њиховијех из ропства егиаатског" х ). Други оиет тумачи, који палазе доказе васкрсења у ријечима „Бог живих а не „Бог мршвих ", обично доказују и живот загробни и казују какво ће бити опредјелење живих на васкрсу 2 ). Једино Ланге, слажући се у суштини с њима, излаже своје аргументе у неколико друкчије. Тако он тумачећи ријечи Јехове говори: „Смисао доказа лежи у том, што се Бог на дотичном мјесту јавља као лични Бог, имајући перо налне односе орема Авраму, Исаку и Јакову. Та мисао изражава се овако: Бог — живи, Бог живога (ргерозШо тајог). Консеквентно, Аврам, Исак и Јаков нијесу могли са свијем умријети, но као такови, ради који јв Бог — Бог, дужни су живјети. Идеја личности је корјен свега доказивања бесмртности и васкрса умрлих 3 ). У опће нужно је рећи, да просто и јасно тумачење св. отаца и учитеља црквених превазилази сва разнолика тумачења нових егзегета. У св. Писму налазе се још и друга мјеста, која са већом јасноћом и одређеношћу доказују истину будућег васкрса умрлих (Ис. ХХУ1.-19; Јез. XXXVII. 3 и даље; дан. XII. 2), него ли оне Спаситељем приведене ријечи. И тумачи се питају, зашто Господ Садукеје није на ова мјеста упутио, него им извео мање доказно мјесто. По примједби Малдонатовој још се у његово вријеме многи заустављаљи на овом питању 4 ). Но оно се од егзегета различно тумачило. Некоји писци изражавали су ту мисао, да Садукеји нијесу безусловно одрицали васкрс умрлих, в<>ћ само тврдили, да васкрсење не треба доказивати на основу закона, будући да је и Спаситељ узео своје доказе из петокњижја 5 ). Но оваково мишљење не може се оправдати контекстом јеванђељских ријечи: јеван^елисте у опће говоре о порицању васкрса мртвих од стране Садукеја. Тертулијан 6 ), Ориген 7 ) и блаж. Јероним 8 ) а и неки од нових тумача 9 ), због тога, што Спаситељ приводи доказ васкрса из закона, закључују, да су Садукеји усвајали само петокњижје Мојсејево, одбацујући остале књиге старозавјетне 10 ), но други опет, Ј ) Соттеп1. р. 463. 2 ) Меуег. 8. 453; Кеп. з. 437; $сћа.п2. 8. 458. 3 ) 1м.п§е, в. 328; ср. Мепаже: 1вг. Де Ееззагг. 1, 10, 6. Сотпгеп4. р. 463. 5 ) Фаррарт,: Жизнб I. Христа, прив-беч. 1140. 6 ) 1)е ргаезепр. ћаег. сар. 45. ') Тгас4. 111 МаИћ. 21. 8 ) Н1 С1и111С1ае (;ап4ат Ићгоз Мо81 гегаргећапј;, Ргорће^агат уаИс!1Па гезрчепЈеб. Сотт. р. 55. 9 ) МаМопа( , р. 464; Окћаизеп, I, 5, 819; ^ап^е. 8. 327; тог су мишљења и Лушер, Паулус, Хебрард и др. 10 ) „Они, вели Малдонат, тиме се идентификију са Калвинима, који такође не примају ове књиге ; јер се у њима њихова јерес изобличава". Сотт. р. 464,