Istočnik

Стр. 232

источник

бр. 10

Све је јадно и жалосно на томе и у томе вјенцу! Али ђурђевска слава, слави вјенац тај св. Ђурђу око живе главе, што му се велики дух његов није дао оковати жељезним веригама вјенца тога; слави оно ведро светитељско чело, што се није знало ни намрштити под заоштреним, бодљивим трњем његовим; слави оне горке светитељске муке, којима вије заискало срце никаква лијека ни понуде од овога свијега; слави ону мученичку крв, која себе ни мало пожалила није, текући под њим потоком крвавим, Христа Бога и Шегове , часги ради. И наши су стари често пута носили на својој глави такав мученички вјенац, па и опет у својој прађедовској вјери нијесу клонули, нити светиња пезиних изневјерили! Поносимо се и ми потомци тим аманетом њиховим, те ће нам тај понос уздићи и опет посрнули аманет пра^едовски, а ми ћемо као свјесни потомци својих старијих и бољих, опет високо главу подигнути, бити виђени и призпати, и Србин ће у далекој будућности славити крсну славу ђурђевску, а она ће му помагати и спасавати га! А престане ли — не дао Бог — једном у српском дому крспа слава ђурђевога дана; угаси ли се једном у његовој кући крсна свијећа ђурћевска; изиђе ли из обичаја кувати и китити кољпво ђур^евско и у цркву га на освећење носити; престане ли српска мбма и нева умивати у рб,но јутро ђурђевско своје лице милодухом и другим ђурђевским цвијећем, онда, е, онда: „пропаст твоја от тебе Израиљу." Зато побожна браћо, приљубимо се штогод боље можемо уз лијепу славу српске али и православие славе св. ђјЈрђевске, која пас је до сада спасавала, а и од сад ће нас ако Бог да, спасавати и спасти. Свечарима и кршњацима св. лијепе ђурђевске славе, сретна, берићетна и дуговјечна била лијепа њихова ђурђевека слава, дај Боже, — Амин!

КњиЉевне оцјене и прикази. Прва збирка проповиједи. Написао Тииотије Дииитријевић, свегатеник суботички. Суботица 1899. Цепа 2 круие. Намјера нам је у неколико потезова изнијети прилике проповједничке нашв литературе, у колвко је има. Недавно у пријатељском кругу заподјео ее разговор о проповиједима и проповједницима и да ли у опће може бити говора о пропо вједничкој литератури у нашој српекој православној цркви. Било је и рго и соп1га, Наше је мишљење, да се може код нас разговарати о проповједничкој литератури, само у ту литературу не рачунамо све до сад издане проповиједи, него чинимо изузетак, дијелимо чисто зрно од кукоља. Можемо рећи да има доста изданих