Istočnik

&тр. 4ђ6

игго^шик

Вр.

овога грознога посланика неба, ти, којега је Вјечни поетавио међу нама у часу милости своје ! Глас, који је орушио јерес Евтихија не моасе ли умекшати жестину варвара? Иди к њему и свим средстима похитај да га умилостивиш. Рим је могао јога оживјети поелије Аларика, но хоће ли оживјети послије Атиле? О спаси Императора и народ! Оче мој, нијеси ли казао једном, да је у невољама општпм добри пас.тир најбоља помо% сшаду своме ?**) „Ја се надам да ћу дјелом доказати истинитост ријечи" одговори ев. Лав Валентинијану ; и сам штједох предложити ћесару посланство то, које ми сад он препоручује. Ја ћу ићи томе дивљем Скиту. Опрости ћесару, не бој се за живот мој, сам је Бог Гоеподар љегов, Атила сам не може ништа противу мене''. Послије овога разговора св. Лав изиђе из Рима у пратњи два сенатора. Ова три путника сретоше Атилу на путу из Равене у Манчио. Случајно Атила се улогорио у оном мјесту, које је ћесар Август поклонио Виргилију. Св. Лав изиђе пред Атилу: „Велики Господар, рече Првоевештеник, император и народ римски. — негда такав исти побједитељ свијета, као што си ти сада, поелаше ме да молим у тебе милости помиловања. И ја чиним ово без бојазни, јер посредујем пред тобом за живот стада, повјеренога бризи мојој. Ја сам служитељ Бога, који узвишава смирене. Овај Бог, који штити слабога, чеето оставља гордога. Не употребљавај на зло силе своје, не исмијавај ее страху песретнога народа. Задовољи се тиме, што си видио хришћанскога пастира, представника и заступника Римљана, да се баца пред ноге твоје. Од свих славних догађаја у животу твоме не може бити догађај сјајнији пред савременицима, славнији у потомству, но то да се пред ноге твоје бацио, покорио онај народ, пред којим су некада сви народи и цареви савијали се у праху. Ти си побједио скоро сву васељену, еада молим те побједи самога себе. Ти си постигао већи степен величине човјечије, сад ти не остаје ништа више, но да се уподобиш Богу — у томе да чим више учиниш људе сретнима, тим више будеш њихов побједилац. Осјећају зли тежину твога гњева, а осјећају и покорни милост твоју, — или с тога, што признају себе побјеђенимн, или с тога, што су добровољно готови испунити твоје заповиједи". Док је св Лав говорио ово, огањ небесни свијетлио је у његовим погледима. Цар Хуна с чуђењем и немиром, од којега не могаше себе заштитити, смирио се пред величином првосвештеника и био је обузет милином лијепих ријечи његових. И у тај час, као што свједоче многи црквени писц I, два мужа у небесној свјетлости јавпше се над главом Лава Великога; они грозише Атиди пламеним мачевима и показиваху на сјевер, откуда јс Атила дошао. Цар варвара обузет бјеше страхом и ужасом. „Ко био да био, рече он св. Лаву, човјек или анђео, Рим и Италија захвални су теби за своје спасење! Старче, ти си за један минут и са неколико ријечи учинио више, него ли Валентинијан и сенат што могоше учинити са свом војском евојом. Хвали Бога, којему служиш, Атила признаје себе побјеђеним тобом и 1Бим. За неколико дана по том мир бјеше закључен. Атила пријеђе опет Алпе и удаљи ее у Панонију на брегове Дунава. Црква западна празнује помен овога догађаја, а знаменити живопиеац Рафаило насликао је догађај овај на једној од фресака Ватикана. Превео: Гр. А Н-ћ, парох иришки.

**) Звгтоп. 8. Хлотз.