Istočnik

Стр. 10

источник

Бр. 1. и 2.

болести своје и туђе и познати љековита средства против њих и т. сл. Посвудашње распрострањење теорије Месмерове изазивало је за собом читав инз нових опажања. Многи писци, пошљедоватељи ГЕГелингШубертове философије, — особито Јустин Кернер, Вадер, Мајер, Кизер, причају, да су се у приеутности неких нервозних лица догађале саме од себе многе необичне појаве, чули су се звуци и гласови, а да се није знало, одакле долазе, разлијегала се лупа, као ца многи људи иду у дрвеним опанцима или да пада камење; опазило се да се материјални предмети сами крећу, а особито намјештај, чуло ое звечање стакла и звук као да се бацају металне ствари или разбијепа огледала, кадкад су се појављивале свијетле слике у постељама болесника. У том поглеа;у особито је знаменита „сомнамбулискиња пз Преворста", у присутности њезиној металне ствари пловиле су ваздухом њој, па од ње и ишчезавале. Кад би пала у магветични сан, она би разговарала с дусима, који би јој јављали, шта се ради у даљини, а исто тако би јој казивали тајне прошлости и будућности. Треба примјетити и то, да су непоњатни по своме поријеклу откуцаји условљеним бројем удара повољно одговарали на питања не само изречена, него и замишљена од присутних посматрача појава. У већем дијелу приповиједака тајанствене манифестације, које су одавале присутност у себи неке неразумне и цјелисходно дјелујуће силе, биле су везане на одре^ено мјесто, а кадкад опет на извјесне личности, већим дијелом исенскога спола, од части дјечијег узраста. У исто доба, док су једни испитивачи — природни философи — држали узроком тих појава, непоњатни интелектуални принцип, који су истовјетовали са бесвјесним духовним животом нервозних личнссти, које су помоћу магнетичног флуида преобраћале психичке радње у физичке појаве: други — мистици — држали су то за дјеловање духова. Тако Сент Мартен (1743.—1803.), Ла Фатер (1741,—1801), Шардел (-ј- 1826.) и др. виђели су у стању магнетизирањем изазваног сомнамбулнзма, дјеловање небесних духова или душе човјечије, која је ушла у општење са свијетом духовним; у самом организму сомнамбула — од части у магнетичном флуиду — они су внђели средство за пзазивање духова. У двадесетим годинама деветнаестог вијека магнетични флуид многи су мислиоци држали за одјећу душе, за невидљиво духовно тијело. По томе назору душа у стању магнетичнога сна излази из тијела, обучена као у неко свијетло покрикало и долази у општење са духовима, који и производе необичне појаве посредством сомнамбула. На тај начин у самој људској природи нашла су се врата за излазак у тајанствени свијет и за општење с њим. На