Istočnik

Стр. 282

источник

Бр. 12.

нашега времена. Проникнути нензљечивим песимизмом они мисле, да је истина увијек жалосна а све што изгледа да противрјечи овоме, јесте уображење и самообмана. Ако дубље завиримо у тајне таке душе то у људи слабије природе наћи ћемо безбожност, невјеровање у мудрост економије божје и у само биће Бога као мудрога и благога промислитеља. Еод ап. Томе тај душевни процес ипак се није зауставио на томе, он је тако рећи пролазио кроз бездну подпунога очајања, и ако је он био сдружен с тешком потиштеношћу, то није била пошљедица безвјерја, које неизбјежно води очајању, него пошљедица безграничне љубави према своме Спаситељу, безграничног бола, кад га је изгубио. Љубав не убија, него оживљава и зато је шта више и у дубини најмрачнијега очајања тињала и свјетлуцала искра наде, која се могла разбуктати при првој несумњиво згодиој прилици. Па и у опке песимизам не гледећи на своју мрачну страну, није лишен значења у смислу подржавања религијознога осјећаја и шта више стоји у том одношају више оптимизма. Човјек, који живи по начелима оптимизма увијек је кадар прије заборавити Бога него онај, коуа је оптерећен жалосним миСлима; а то је зато, што се у пошљедњега природно јавља потреба, да у својој невољи потражи више помоћи од Бога: „.Ка Росподу завиках у невољи својој," повикао је у таком стању цар и пророк Давид. А ко тражи помоћи од Бога, тај је близу царству божијем. Напошљетку код апостола Томе налазио се још један узрок његовој сумњи, а тај узрок је његова усамљеиост, која бијаше пошљедица хвегове потиштености. Мрачан и неутјешан уклањао, се од других, да би у усамљености размислио о свој тежини насталога положаја. Ето зашто он није био заједно са осталим апостолима у онај срећни дан, кад им се јавио Христос, због чега је био лишен могућНОС1И подијелити с њима радост и морао је још цијелу недјељу дана проживити у сумњи и колебању. Но ово је баш јако упливисало на промјену њетовог стања. Премда је он и изразио сумњу у радосну вијест васкрсења, но у дубини те сумње већ је затињала искра наде, и апостол Тома од овог времена почео се опет придржавати скупа апостолског бојећи се, да не би и по други пут био лишеи могућности, да се лично увјери да ли им се јавила сјенка или заиста Христос, који је из мртвих устао. И кад ]е он престао да се туђи скупа апостолског, кад је опет ушао у њихову цркву, он је и добио оно, за чиме је у тајности жедњела и чему се надала душа његова кад је сумњала. Он је видио ускрслога Христа и сумње као да није ни било!