Istočnik

Бр. 12.

ИСГОЧНИК

Ово нас приводи пошљедњем акту душевне драие ап. Томе, три • јумфу вјере над сумњом. Кад су му апостоли казали и напош,љетку га увјерили, да су видјели васкрслога Господа, нема спора, да је Тома за вријеме идуће седмице много и дубокз о васкрсбњу учитељеву размишл.ао. Најпослије од апостола саопћена вијест одвиша је необична, да би јој се могло одједанпут повјеровати; но у исто вријеме како би га могли увјеравати о овоме свих десет апостола, кад би тврдња посве неоснована била?! Сви су они људи паметни и ваљани и кад нешто тврде, то није без основа. Размишљајући сам у себи апостол Тома није се могао душевно умирнти с овим; он је без сумње жедно слушао о ономе, о чему се говорило међу апостолима и другим шљедбеннцима Христовим, можда је шта више сам распитивао апостоле Петра и Јоваиа^ жене мироносице и о томе, како и шта су видјели, оштро пазећи и на глас, који се ширио по граду о томе, као да су ученици ноћу украли тијело Христово и војници од страха побјегли^ да јаве првосвештенпцима и старјешинама што се догодило. У свему овоме било је тако много доказа у корист истинитости васкрсења, да се сумња ап. Томе морала пољуљати. Но по спољашњости он је и даље остао при своме зато, што по самој својој природи није примао ништа на вјеру, него се о свему хтпо увјерити сам лично и стварним искуством. Послије осам дана Христос се поново јавио апостолима и поздравивши их обратп се љубазним ријечима управо апостолу, који сумњаше: „Дај прст твој окамо и погледај руке моје, дај руку твоју и метни на ребра моја; и не буди невјеран, но вјеран" (Јов. XX., 27.). Ово је било довољно за коначан тријумф вјере над сумњом. Апостол Тома као шго се може судити по тексту јевапђелском није имао храбростп, да заиста опипа руке и ноге, ребра и ране Спаснте.љеве. Видјевши га сам лично и чувши добро познати глас, који је проникнуо најдубљу тајну срца његовог, узбуђено је повикао: „Господ мој и Бог мој!" и како се заиста предпоставља, овде му се и поклонио. И Спаситељ милостиво примивши његово свједочанство, само је благо карајући рекао му: „Ти сп повјеровао, јер си ме видио; блажени пак који не видјевде, па вјероваше". У овој изреци звучи не осуда сумње ап. Томе, него се само показује на претежност вјере над сумњом. У опће ап. Тома са својим душевним расположењехм при вијести о васкрсењу Христа Спаситеља преставља згодпу слику расположења духа човјечјега при рјешавању врло великих питања живота. С овим питањима свезане истине по некад бнвају тако велике и радосне, да дух при свој жељи да им повјерује, ипак остаје пред њима у сумњи и хоће претходно да се увјери, да ли за ову вјеру има доста тачних