Istočnik

болесна. Врло често сваковрсно тјелесно уживаше вуче за собом душевну болест, гријех. Ради тога мора човјек обуздавати своје тијело и ради њега самога, а особито радн душе своје. Кад сравнимо душевну и тјелесну болест, прва је много опаснија. Ако болести ве1г мора бити, много је боље имати у себи „духа нијема'% него духа гријеха, јер се тјелесне боље човјек може опростити ако не прије, а оно бар са тјелесном смрћу. а духа гријеха се врло тешко опростити. Ако га се човјек на земљи не опрости, у вјечном животу не може. Болови од тјелесних болести могу бити врло јаки, али су ништавнп према боловима, којима гријех душу мучн. Кад почне душу раздирати нечиста савјест, врло често бира човјек насилна средства, да се опрости душевних болова, -— ман>и су му дакле тјелесни болови. Ради тјелесне болести није човјек прегрен ме^у људнма, али ради душевне јесте и код људи и код Бога. Поука: чувај своје тијело н душу од свега, што бн пм могло здрављу шкодити. Наиђе ли на њнх болест, тражи брзог лијека: тијело снажи љекаријом, душу покајањем. Ко хо^е душу своју да сачува, изгуби^е /е, а ако изгуби душу своју Меие ради, иаЛи Ле је (Мат. 16, 25). Каква је корист човјеку^ ако сав свијет добије. а души сво/ој науди, или какав Ие откуп дати човјек за своју душу? (Мат. 16, 26). Пе требају здрави љекара. него болеспи (Марк. 2, 17 и парал.). Здрав си, вигие не гријеши, да ти не буде горе! (Јов. 5, 14). Да се иоквари грјешно тијело! (Рнм. 6, 6). Да не цару/е гријех у вашем смртном тијелу, да га слушате у сластима његовим! (Рим. 6, 12). Тијело није за блуд, него за Госиода! (I. Кор. 6, 13). Који чини ,блуд, гријеши против свог тијела (I, Кор. 6, 18). Цио ваш дух п душа и тијело да се сачува без кривице за долазак Господа нашег Исус.а Христа (I. Солуњ. 5, 23). 33. 0 праведном гњеву. У свом опхођењу с људима треба хришћаннн да је кротак н према сваком предусретљив, а особито ваља да се чува гњева. У гњеву се многа зла учине. с Дабогме да ни сваки гњев није гријех, кад се н. пр. човјек моментано разгњеви на нападача своје части, имања и т. д. То је праведно огорчење, које је дозвољено и хришћанину, само не смије прелазити у гњевљивост, у злопамћење, освету, већ га човјек мора одмах и обуздати, јер ако није могао владати собом у први мах, него морао дати израза свом огорчењу, грјешан је, ако пушта гњеву на вољу.