Istočnik

— 151 —

хришћанину треба да је домаћа црква, да у њему све буде свето, сви јетло, узорито. Сваку прилику, која бн га могла навести на нечистоћу ? треба сваки да савјесно избјегава, јер прилика лако може човјека покварити. Пијанство, прекомјерно угађање тијелу, лијеност, зле мисли, рђаво друштво, — све су то непријатељи човјеку, који га вуку у тај гријех. Не чини ирељубе! (П. Мојс. 20, 14. Мат. 5, 27). Да не буђе блцднице између кДери Израиљевих! (V. Мојс. 23, 17). Сине, иази, да тв не побиједи прхот љеиоте, пити да уловљеи будега својим очима! (Приче 6, 25). Врла жена је вијенац мужу своме (Приче 12, 4). Сваки иијанац и блудник осиромагии (Приче 23, 21). Блудници .... неЛе царства Вожјега наслиједити (I. Кор. 6, 9—10). Ниједан блудник, или нечист ... неЛе гшати дијела у царству Христа и Бога (Ефес. 5, 5). Не ошијајте се вгтом, јер је у њему блуд! (Ефес. 5, 18). Не призва нас Бог на нечистоЛу, веЛ у светост (I. Солуњ. 4, 7). 61. 0 значају старог завјета. Мрачан је био живот човјечанства послије прародите.љског пада. Грјешан човјек није више отад могао милост Божју уживати у оној мјери, као дотле. Но и у тој несрећп његовој дао му је Бог велику наду, да се не би у очају изгубио, — наду, да ће му послати Искупитеља. Све од пада па до доласка Искупитељева одржавала је људе та нада. Носилац те наде био је избрани народ, којем је Бог више пута понављао Своје обећање. Руковођа том народу био је закон, поглавнто Мојсијев. Сврха давања закона старозавјетним људнма била је, да се народ, док не наступи благодатно Христово царство. законском уздом одржава на путу добра и особито, да се потхрањује у њега та нада на то ново благодатно царство. Човјек се у старом Завјету имао држати Бога и васпитавати у познавању воље ГБегове преко закона, а на видљиви начин преко жртава. Старозавјетни људи нијесу билп толико зрели, да би могли одмах добити савршен закон, већ им је-дат закон према њихову стању и' потребама, да се њим спреме у вјерском и моралном погледу тако, да буду кадрн, кад дође томе вријеме, примити Спаситеља и спасење. Стари Завјет није била дакле коначна ријеч Божја, већ је он био само путевођа, који ће људе довестп спасењу. Он је био само слика новог Божјег Завјета. Стари закон дакле.