Istočnik

Бр. 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 179

Неки тумачи (протестантски) под кључевима разумијевају проповиједање јеванђеоског учења. Тако Лајтфут, парафразирајући ријечи Христове: и даЛу ти кључеве од царства небескога у израз: „Ти ћеш први отворити двери вјере језичницима" и тумачећи. да ће Петар проповије^у јевав^еоском отворити те двери, примјећује, да је Петар заиста и испунио дату му пуномоћ, као што показује историја о Корнилију (Дјела ап. 10) и да је такву пуномоћ он сам усвајао себи, кад је сабранима на апостолском сабору рекао: ви знате, да Бог од мрвијех дана изабра између нас, да из мојијех уста чију незнабошци ријеч јеван^ела и да вјерују (Дј. ап. 15, 7) 1 ). По мишљењу Плимптрову власт кључева (ј е Р Ј е уручавање кључева био формални знак уврштавања ме^у књижевнике) означавала је „власт отварати ризницу божанственог откривења и предавати га Христовим ученицима" (Мат. 13, 52; Лук. 11, 52) или другим ријечима, власт учења у цркви 2 ). Вајшлаг овако тумачи „власт кључева'*: Да би се ријешило, расуђује он, шта разумијева Христос под кључевима царства небескога — мора се прије свега опредијелити, шта се има разумијевати под царством небеским. Ко добро зна Христово учење, како је оно изложено у прва три јеван^еља томе не треба доказивати, да се под тим царством не разумијева будуће загробно блаженство, већ „царство Божје које се приближило" (Мат. 4, 17; 10, 7), које је у Његову лицу сишло с неба на земљу, т. ј. друштво Божје; које је Он основао међу људима (Црква). Кључеви, само се собом разумије, јесу срества, која је сам Христос употребљавао ради тога, да отвори људима небесно царство, — т. ј. истине јеван^еља, које је Он објављивао свијету и у којима је била сила Божјп (Рим. 1, 16), да за оне који се кају и вјерују отворе улаз у друштво (цркву) Бога Оца, а оне који не Јзе кајања и који не вјерују, да их искључе из тога друштва. Једном ријечи, кључеви, које Христос хоће да преда Петру, јесу Јеван^еље, које је требало проповиједати у духу и сили Божјој. У најновије вријеме са појмом „о власти кључева" почели су стапати то тјешњи смисао власт отпуштања или опраштања гријехова, то шири — уопће имати црквену власт. Ти каводи и тумачења црквене власти имају основа, јер оно што се свршава на исповиједи, није ништа друго, већ индивидуална примјена Јеванђеља на вјернога, који жели да се каје или на невјерника, који не треба покајања; но Христос, кад је говорио Петру, није мислио ни на исповијед ни на уређење црквене власти — већ једино на продужење проповиједи, којом се Он занимао већ за вријеме свог живота. Кључ,

Ногае Неђга^сае е! ШтисНсае, ра&. 198. 2 ) Вид. Фаррарх: Живнј . 1исуса — примј. 801.