Istočnik

Стр. 184

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 12.

употријебе себи у прилог извјештачено-алегорички т. ј. самовољно тумачећи га. Но оваково тумачење да богме за православие није имало никакве важности. На пошљетку не могу да не наведем овдје врло знаменитих ријечи Иринејевих: „наша јеванђеља имају тако чврст основ, да и сами јеретици свједоче за њих и сваки гледа да на основу њих потврди своје учење". И тако основни принцип или критеријум — назовимо га како му драго — под руководством кога су вође негативне критике били прину^ени да признаду, да несумњиво припадају Павлу четири посланице познате у канону новозавјетних књига под његовим именом, даје нам јаки залог и за то, да су кананоничка јеван^еља потекла од лица, којима их је црква увијек приписивала; и као што у првом случају црквени и ванцрквени писци крајем првога и течајем цијелога другога вијека изводима и цитатима у својим дјелима, које су узели из посланица Павлових, доказују, да су споменуте посланице фактички Павлове, тако и у пошљедњем случају изводи и позивања на каноничка јеванђеља у дјелима истих писаца говоре нам мрво: о несумњивом егзистирању наших јеванђеља у њихово доба; друго — увјеравају нас, да им је међу хришћанима тога времена опште признат био свештенн авторитет т. ј. авторитет да су безусловно доставијерне историчке свједоџбе о животу, науци и раду нашега Господа на земљи, или што је исто увјеравају нас у томе, да се признавао постанак њихов од јеванЈјелиста, под именом којих су увијек у цркви била позната. Не могу мучке пријећи преко једне околности, која је имала врло важно значење за питањо о првобитној појави на свијет наших јевавђеља, дакле и о доставијерности њиховог садржаја. Ово је на ствари: апостолски ученици или њихови савременици, а тако исто и први јеретици гностици, што су се позивали у својим саставцима на наша четири јеван^еља, живјели су у разним дијеловима свијета, у Азији (Поликарп, Игњатије), у Африци (гностик Валентин), у Европи (Климент римски и др.), — па су ипак сви имали код себе наша јеванђеља. Такова распрострањеност јеванђеља већ при крају I. вијека и у почетку II. вијека неопходно претпоставља, да су она постала већ неколико десетака хч>дина прије краја I. вијека, јер уз тадашње споро умножавање броја егземплара, једне и исте књиге пренисивати, и уз врло тешке саобраћајне прилике саставци (дјела) могли су се раширити на разне стране и међу разним људима тек послије неколико десетина година од времена, од како су се на свијет појавили. 0 тога обзиром на велику распрострањеност наших јеван^еља