Istočnik

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

сеоске књижнице , у које би ушле књиге писане за народ. С шалим годишњим приносом дало би се сваке године иабавити њеколико таких књига, па да видите кроз њеколико година, како би то красно изгледало. Народ би се мало по мало приучио књизи, заволио би читање, а колика би то била добит за друштвени напредак нашега народа. Свештеник би могао то да руководи, да им буде на руци, да живом ријечју растумачи, што је у књизи у кратко речено. На још кад би у друштву интелигентнијих држао и разна вечерња шредавања из живота народнога, да видите како би дан у дан растао број помагача му, како би их све више за своје мисли задобивао. Сасвим би другу слику добио многи и многи крај. И у разговору са озбиљнијим и старијим људима, и иа недјељним и нразничним поучавањима са млађима, свештеник ће на првом мјесту устати против ноћњега кола. То је састанак на коме младеж не може ништа честита ни чути, ни видјети, ни научити. Младеж сама без надзора старијих не смије остати, као тнто већином остане на ноћнем колу. На то се не смију ансолутно пустИти. У томе свештеник не смије имати никакових обзира, против тога мора одлучно устати: п у проповиједи, и у приватним разговорима, и на св. исповнједи. Па ако је свештеннк стекао нужни аукторитет и љубав и поштовање своје пастве, то ће му и сви озбиљнији људи у помоћ прискочити и тога мора нестати. Испочетка можда донекле и насилно, док не пријеђе у навику. Доста се може учиннти изобличавањем, прпјетњама, опоменама, укорима!! Најбоље ме о томе увјерава мој рођенн крај. И код нас је било до недавно ноћних састанака сеоске младежи, а данас нема од тога ни спомена код Срба. Швабе и Чеси имају своје, али Срби ие. Ту, истина, није свештеник нскоријенио својом ријечи, него људи су стекли сасвим друге појмове о томе. Очеви су сами видјели, да им се дјеца ту само кваре, па данас овај забрапио својој кћери, сутра овај није пустио свога сина — мало по мало дошла друга младеж, која на то није била ни научила — ноћњег састапка сасвијем нестало. Дакле видите, да се то може искоријенити. Није гријех запјевати и поиграти, само нека се не прелазе границе пристојности. Нека то не буде често — ноћу никада толико, да се мало развеселе, поиграју п увијек у присутности старијих, озбиљнијих и паметнијих. Као што у свему треба почетп из малена, тако ће и пастпрн настојати, да васпитају мирнију, ваљанију, побожнију и послупшију младеж. И ове ће исправљати, али свом спремом и вјештином св< јом