Istočnik

— 90 —

кад запријете страсти да овладају човјеком, кад ниски нагони хоће да нас понизе до животиње, један поглед па крст довољан је, да аас преобрази. Јер Син Божји сиђе с неба на крст, да нас с њега опомене, да смо Божји избраници. Светитељи у часу искушења притискиваху крст јаче на груди и њим гањаху непријатеља спасења евога даље од себе. Као што Христос крстом побиједи ђавола, тако исто и хришћанин има у крсту моћ непобједљиву, силу, која ће га превести преко свих гријехова, страсти и искушења. Али крст је уједно и знак патње. Христос нас позива, да узмемо крст свој и да за Њим иођемо (Мат. 10, 38 и парал.). Носити свој крст значи подносити патње и невоље у животу. Црије Христове смрти бијаше крст страшан знак патње, поруге и понижења, јер ко бијаше осуђен на крсну смрт, морао је носити сам свој крст, на коме ће бити разапет, до мјеста казне своје. Тијем му се патња и понижење повећавало. Данас крст није више знак поруге, већ одлика хришћанска. Укиде се саблазан крсшова (Галаћ. 5, 11), јер га је Христос осветио Скојом смрћу и уздигао до већег поштовања. него што се поштују царски и краљевски знаци. Али је он остао и у хришћанству знак патње, јер је Господ на њему патио. Брод живота нашега често је међу силним валима. Каткад тоне међу њих толико, да му се види тек само још врх од катарке, једва што остане живот у нама. Ви знате то, јер сте сви мање више искусили. Знате, да треба човјеку снаге, да узмогне чврсто понијети крст свој. А одакле ће ту снагу добити, ако не опет од Бога? Крст Спаситељев је и ту утјеха и помоћ, Погледајмо иа њега и у таквим тегаким приликама, па ће нам терет олакшати. Нећемо осјетити терет свој у толикој мјери, кад се сјетимо, како ]'е Поспод трпјељиво подносио Свој терет. Глвда/у/м на начелиика вјере и Сиаситеља Исус.а, Који мјесто одређепе Себи радости иретрије крсш (Јевр. 12, 2), добија хригаћанин силну снагу, помоћ одозгоре, да преплива вртлог опасни, у који га је живот бацио или његовом кривицом, или и без ње. Гако ће нам крст бити и у томе од помоћи велике, јер снагу, која нам је за борбу мала, умножиће Господ. * * * Одавна је подигнут тај чувар све васељене (свјетилан крсту); одавна он заклања чудотворном и животворном снагом својом и помаже човјечанству. И хришћанство га поштује као највећу светињу. Побожна царица Јелена, мати св. Константина, нашла га је на Голготи и дала с највећим поштовањем унијети у цркву јерусалимску. А нобожни грчки цар Ираклије оте га из ропства, кад га Перзијанци