Istočnik

Бр. 6.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 181

Господари над својим и колико год можеш олакшај терет свој. Јер ко свој терет отежа, мора га и носити. Покајање је спас, иорицање покајања пак смрт. Криј се од сујетних људи, али се пред Богом показуј што год више можеш. Клони се, колико до тебе стоји, сваког излажења и чувај се да отвориш срце своје. Јер, ако си изашао из своје ћелије, то си напустио уздржљивост; очи своје си управио на свијет, иамјерио си се на милоспицу, која ће ончинити твоје уши заводљивим ријечима, очи својим лијепим лицем, твој кус масним јелом, па ће те као удицом себи привлачити. Послије ће твоје удове обухватити, иа те привући на своје груди, уздрмати твоју чврсту одлуку, да живиш у уздржљивости, те ће те тако постепепо одвлачити с пута врлине и собом у пропаст вући. А умакнеш ли можда Божјом помоћу њеним замкама, па се повратиш у ћелију, то ти ниси више онај исти, него си сан, болешљив и за свако добро дјело нерасположен и мпого ће времена требати, док пе будеги опет опакав, какав си прије тога био. Мориће те мисли, који од та два начина, да избереш и тек ћеш послије многа напора моћи прибавити души побједу. Догоди ли се, да због разних прилика мораш напустити ћелију, то се наоружај страхом Божјим као са панциром, узми у руку љубав према Христу, сузбијај нападаје обмане са сваком уздржљивошћу, послије свршена иосла врни се одмах натраг, не задржавај се, него се враћај одмах брзим корацима, врати се, као она невина голубица, у ковчег, носећи у устима милосрђе Христово, и тако увјери своје мисли, да се ни на ком другом мјесту не може паћи спасоносни мир. Ако си још млад, било по тијелу или разборитости, то избјегавај дружење са својим вршњацима и бјегај од њих, као од огња. Јер иомоћу њих је ненријатељ многе заразио и нредао их вјечном- огњу, пошто их је сурвао под изговором духовне љубави у страшни понор иет градова а оне, који се на мору, поред све буре и непогоде одржаше, потопио је с лађом и с момчадијом у дубину баш онда, кад су мислили, да су у луци сигурни. Не сједај на столицу близу код вршњака а кад хоћеш да легнеш у постељу, немој да дођу твоје хаљнне близу његових, него узми старијег у средину. Говори ли он с тобом или поји ли с тобом на измјепце псалме, то му одговарај гледајући доле, да не би сагледавши његово лице примио од непријатељског сијача сјеме чулне похоте па пожњео плодове покварености. Не састаји се с њиме у кући или на мјесту, гдје нема кога да види ваш рад, под изговором учења Божје ријечи или друга каква важна посла. Јер душа за коју је Христос умро, нема за такви састапак никакве потребе. Не вјеруј лукавим мислима, које ти шапћу, да у томе нема гњева; да га има, увјери се искуством оних, који су пали па ти то јасно показују. Вјеруј мојим ријечима, које долазе из братског срца. Отиди старима, који нису лако нристуначни и који опомињу мироносним ријечима и бесједама младиће на кријепостан рац и никако не шкоде својим лицем. » В гац^.и-к урнкнТелп, к.ноди тко! крдц! (Солом. приче 4., 23)«. Као што крадљивци посматрају злато непрестано дању и ноћу, па га неосјетно и без твог знања украду, тако пази и ти, да те ненријатељ не заведе грпјехом првог оца па да те брзо не истисне из раја радости. Јер опај, који је крађеним уживањем онога јела лишио живота Адама и мишљаше, да и/Исуса заведе, тим ће се лакше дати задржати, да и за тебе задржи спремне прве узроке зла, пошто зна, да је то отров, који дјелује. Порок облапорности нема обично снаге у множини јела, него у пожуди, у кушању и облизивању. А ако је пожуда, да нешто окусиш, доста јака, да те сурва у порок облапорности, то ће те пепријатељ играјући се, предати смрти. Као год што