Istočnik

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 319

Три аскетске поуке св. Василија Великог. — превео: М. пл. Младеновиб, свештеник у Суботишту. (Свршетак.) ш. Шта монаха дичи. Монах треба прије свега да живи у сиромаштву, у усамљености тијела, да има одређено држање, смишљен говор и да се не брине о јелу и пићу. Ћутећи да једе, пред старијима да не говори, мудрије да слуша, себи једнаке да љуби, ниже са љубављу да свјетује, рђавих и који тјелесно мисле и за трговином теже да се клони, много да мисли, да је смотрен у говору, да је повучен, да није склон церекању, да је стидљив и очи доле да обара, али дух да износи горе, да не одговара на одговарања, да је послушан, рукама да ради, да увијек мисли о задњим догађајима, да се ради наде радује, у жалости да истраје, непрекидно да се моли, при чему да благодари, према свима да је скроман, величање да мрзи, да је трезвен и да сачува срце од злих помисли, да се не упушта у трговину и празан говор. Да не води бригу о животу лакомисленом, него да се угледа на живот св. отаца, да се радује с онима, који његују врлину и да им не завиди, с невољнима да трпи и с њима да плаче, да их искрено жали, али не осуђује, да не презире оне, који се гријеха окануше, прије свега да признаје да је грјешан и пред Богом и пред људима. Неуредне треба да опомиње. Малодушне да тјеши, болне да помаже, светима ноге да пере, да буде гостољубив и да има братске љубави, с друговима у вјери и миру да живи, да избјегава јеретике, праве књиге да чита, одбачене никако да не додирује, да се не препире о Оцу, Сину и св. Духу, него да слободно исповиједа нестворену и јединосуштаствену Тројицу и о том да мисли, а онима који га питају, да одговара: Ми морамо бити крштени, као што нам је предано, вјеровати као што смо крштени, и Бога славити, као што вјерујемо. Монах се мора вјежбати и добрим дјелима и говорима, не смије се никако клети, не смије новац на камате давати, трговати са житом, вином и уљем да добије, мора се уздржавати од пијанства, пића и свјетских брига, у опхођењу с људима не смије бити препреден, ни о коме зло нека не говори, нека не оговара нити оговарања радо да слуша, одмах зло ни о коме да не вјерује, да се неда ни гњевом ни расположењем свладати, да се без разлога не гњеви на ближњег нити против иког да је у срцу гњеван, да не враћа зло злим, радије да буде понижен, него ли да понижава, да буде бијен, него ли да бије, неправду да сноси, него ли неправду да чини, да буде поткраден, него ли да поткрада. Прије свега монах, се мора уздржавати од дружења са женама и од пића вина, јер вино и жене доводе и најувиђавније до пропасти. Монах мора испуњавати господње заповједи, колико му је год могуће и у томе не смије бити немаран, него мора очекивати од Њега награду и похвалу и тежити за уживањем вјечнога живота, да има свагда пред очима Давидове ријечи, па да каже: »Презр^т,. Готод,( пр;долшо1о кмн8, '('дкш шдјгн Љ лнш егтк, д а не подкиж&а (Пс . 15, 8;).« А као син Божји треба да љуби Бога свим срцем, свом душом, свим разумом и снагом, али као слуга, да Га штује и да Га се боји, Њега да слуша а страхом и трепетом да ради на свом спасењу; духом да се занесе, да буде потпуно наоружан опремом св. Духа, да не трчи без сврхе, да се неоправдано не бори, непријатеља да надмашује слабошћу меса и сиромаштвом духа; све заповједи да врши а себе да