Istočnik

Стр. 320

И С Т 0 ч н и к

Бр. 10.

назива залишним слугом, да благодари светоме, славноме и страшном Богу, ништа да не чини из ината или из празне славе, него све ради Бога и да се Њему допадне: »Мш Богг рдзшпл когти чмок^коугодннкшк-Е (Пс. 52, 6;).« Нарочито пе треба, да се хваста, нити да разноси сам своју славу, нити да радо слуша онога који га хвали, све треба да ради у тајности а не пред људима, само у Бога треба похвалу да тражи и да мисли само на Његов страшни и сјајни долазак, на одлазак одавде, на добра обећања праведницима, уједно пак и на огањ, који је спремљен ђаволу и његовим анђелима. Поред свега тога мора се сјећати апоСТОЛСКИХ ријечи: »ИКШ Н(ДО<ТО)ИНК[ [Трдсги НИН^ШНАГШ КрМКНЕ кг ЈСОТАНЈ,!!! МЛК"6 МКИТИ1А кћ илг-ћ (Римљ. 8, 18:)« па у напријед нека каже с Давидом, да онима, који чувају Његове заповиједи припада велика наплата, голема награда, круна праведности, вјечни стан, живот без престанка, неисказана радост, непрестани боравак код Оца, Сина и св. Духа, истинитог Бога на небу, и гледање лица у лице и да ће бити у збору с анђелима, оцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима и исповједницима као и са онима, који се од вјечности Богу донали, с којима треба и ми да настојимо, да се иађемо у љубави Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава и моћ на вјекове вјекова. Амин!

Књитћевне оцјене и прикази. С, СиШег: \У188еи иш1 Шаиђбп. Зесћгећп Уогћ-а^е ; II. АиНа^е, Мипсћеп 1904, 8, 210. Све природие науке скупа не могу да задовоље етичких и естетичких људских захтјева, па ни обичних, које нам наш разум ставља. И оне све чине само један други систем религије. Наука и религија чиие у свакој особи психолошко јединство и већ због тога не могу бити једна од друге трајно растављене. И позитивиста је ма и донекле религиозан. Као што је наука, тако је и религија универзална, само је садржај религије друкчији, наиме индивидуалан. Само ко површно познаје науку, може помислити, да је она противна религији, да једна другу искључује и само тај не вјерује, да се оне могу измирити и да је »циљ читаве науке знати да морамо вјеровати«. Да се паука и религија доиста могу сложити, и једно друго попунити, покушао је да докаже Бг. 0гиЦ ]ег у низу предавања скупљених у књизи, којој горе исписасмо наслов. У тим својим предавањима, којих има шеснаест, хоће писац »да нас оријентира у важним философским питањима, пошто их анализира, даље да нам покаже, шта у истину знамо, а шта не и шта не можемо знати као бића, која у простору и времену чулно спознају« и најпослије да је боље вјеровати него ли не вјеровати. Предавања су различитога садржаја, али ипак скупа чине једну цјелину. Увијек се опажа нека веза између појединих предавања. Ми ћемо их регистровати, а само се на неким дуже задржати. У првом предавању, које је као неки увод, говор је о »Науци и вјери у садашњости«. — У друга два предавања („Уогаизве^ип^овез Егкеппеп" и „ћНе Отепиеп сЗез Егкеппепз") говори писац о нашем знању, како до њега долазимо и гдје су му границе. Да не можемо све знати, што би хтјели да знамо, то нам је познато. И што човјек више дозпа и открије, све му више нових питања долази и пред толико неријешених питања и која се у опште не могу ни ријешити мора се разум покорити вјеровању. —