Istočnik

Вр. 14. и 15.

источник

Стр. 851

па и писменост. У то доба почео се јављати на сјеверу православии заточник потиштене раје. Наши стари почеше упирати поглед у Русију, ту моћну заштитницу и православља и православие литературе. Ти су погледи још више летјели према Русији код Срба, који населише повелик дио јужне Угарске и велик дио Славоније под Арсенијем III. и IV. Срби у неослобођенијем крајевима не имајући никакове погодности за литерарни развој, билн су срећни, кад су имали довољно књига, из којих би се Богу могли помолити. И Руси су им вратили с каматама, што су им српски јерарси и учитељи у пријашњим вијековима били позајмили. Тако се почеше ширити црквене књиге руске редакције међу Србима. То се појачало оним, што се по невољи и стјецајем нтрилика догодило ме^у Србима у Војводини. Тако преплависпе нашу цркву руско-словенске књиге. Па како тада, тако и данас! Овај црквени језик настаде из старога црквено-словенскога под утицајем живога рускога говора, те би га требало звати руско-словенским, ма да и назив црквено-словенски није погрешан. Да ће се овај језик разликовати у многом чему и од старога црквено-словенскога и од језика у Србуља, не треба напосе ни да се наглашава. Тим разликама не могу се овдје бакити, и ако би то било интересантно за многе од читалаца овога листа, него ћу се обазријети само на једну особину данашњега црквенога језика а то је изговор. Један од редакцијоних особина јест свакако правопис и од њега зависни изговор. Правопис руских црквених књига је историјски, те се према томе удаљава од изговора. Да ће само прави Рус знати одмах изговорити правилно поједине историјским правописом написане ријечи и онај, који је у ту ствар упућен,"ствар је јасна. Сви ће др^ги ко мање ко више гријешити па тако и ми Срби у већини случајева Та није ни чудо, јер као да је Србину у крви оно Вуково: Пиши, као што говориш, а читај као што пишеш. За то није чудо. кад чујеш, гдје се чита у нас у црквеним К1вигама: з(лши> (= землеју), колек* ( волеју) зел1ли (= земли), к'к пбсткши ( в пустини), н«гш ( него), е г к нелгк (= в' нем), ни\ г к (= них), извавлент* (= избавлен), гилгодеши (= глаголеши), гидго/итту (= глаголет), молЕни (= моленије) и т. д. Многе би ријечи биле нашем народу сасвијем разумљиве, кад би их читач изговорио онако, како треба: н. пр. нд зтли (читатн на земљи), изкаклгн г к (избављен), ни^^к (њих) и т. д.