Istočnik

Бр. 14. и 15.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 341

религија спасзња, која пориче лични егоизам л.удског индивидуума може развити само на супранатуралистичкој основи. Да је обожавање природе први ступањ у развитку религијске свести, то је, вели Хартман, не само историјски извесно него и психолошки једино вероватно. Јер шта је извесније него да ће првобитни човек, који нема још никаквог појма о законима и бићу природе у опште, а чији је живот тако трсно везан за околну природу, у објектима и снагама природе видити бића виша од себе с којима може да ступи у религијски однос. Јер религијски однос може наступити само између једног вишег и једног нижег бића. А првобитни човек је рођени песник, он целу природу око себе оживљава, он у свакој ствари природе види живо духовно биће, и с тога је природно да ће он од објеката ирироде начинити Богове, да ће природу обожавати 1 ). Од својих Богова првобигни човек тражи непосредне услуге, они су израз његових животних потреба, гледајући у делању природних објеката чисту самовољу, он тумачи њихова по њега корисна дејства као излпв њихове добре воље према њему а зла дејства као излив њихове зле воље, њихове срџбе и негодовања. Отуда и приношење жртви, којима човек мисли да умилостиви Вогове. Погрешно је, вели Хартман, мишљење богослова, да на овом првом ступњу развитка религијске свести постоји ма какво слућење будућих виших форми њених, напротив Фајербах са својим тврђењем, да је религија израз људских жеља и потреба, на овом првобитном ступњу има потпуно право. Према три главна објекта околне природе, од којих зависи живот човеков или који еу такве природе, да на људски дух чине утисак тајанственога и узвишенога, постоје и три главна круга природних Богова. Небо, сунце и олуја та су три објекта. Небо је сума свега видљивога, оно обухвата све што постоји, оно је извор свега живога, оно је принцип активан а земља је пасивни принцип који му одговара. Видљивој половини неба одговара невидљива, горњој видљивој земљи доња невидљива: прво је царство светлости и живота, а ово друго царство мрака и емрти. Сунце је најзначајнија појава на небу, оно даје живот, с тога је оно чисти Бог светлости. Али сунце хоће не само да да, него и да одузме живот, његова вру*) Хартман је противан теорији Спенсеровој и др. по којој је обожавање умрлих предака први ступан, у раввитку религијске свести и по којој се тек из обожавања предака развило обожавање око/них првродних сила и објеката. Нлјвише што би се по њему у томе погледу могло допустити то је, да се сбожавање предгка развило у исто ^оба са обожавањем природе, ма да је вероватније претпоставити, да је обожавање природе било раније. (Види о томе његов чланак „ОЈе АпГап^е с!ег ВеП&доп" у „ЛУе^егшапп^ Мопа^зНе&еп", 1897. стр. 325—341).