Istočnik

Бр. 14. и 15.

ИСТОЧНИК

Стр. 345

воји дух од материје, чим људски разум увиди да то двоје није једно, тада више религијска свест на становишту натурализма не може да остане. Ако природа производи дух, онда дух, као нешто што је више од природе, не може ову обожавати и религије неиа. Да би дакле религија могла постојати неопходно је потребно претпоставити, да је природа продукт духа, да је она продукт једног духовног бића које је над њом, одвајењем духа од природе, напуштањем идентификације обојих, које је разумљиво на становишту првобитног човека, супранатурализам постаје дакле постулат религијске свести. Тако исто тек супранатурализам ствара могућност напуштања становишта индивидуално-евдемонистичног од стране религијско-моралне свести, јер док год су богови саме природне снаге дотле егоистичне жеље људске имају непосредну санкцију самих Богова, Напредак религијске свести од натурализма ка супранатурализму могућан је у два правца. Или се у првобитном хенотеизму наглашује моменат јединства Вогова ( тју : једно) — што води аистрактиом мопизму индијске религије, или се у њему наглашава моменат Вога (гЦоа) а то води теизму или моиотеизму. Ово развијање религијске свести у ова два супротна, правца апстрактног м онизма и теизма указује на то, да ниједан од њих не преставља апсолутну истину, већ да се ова а с тиме и завршни стадијум развитка религијске свести може наћи само у синтези обојих, и та синтеза обојих баш и јесте оно, што Хартманова филозофија религије под именом конкрешног монизма хоће да изведе. Апстрактни монизам или идеалистичка религија спасења постала је у Индији. Ту се та религија развила из првобитиог натурализма, и то је највећи појединачни напредак, који је религијска свест икада учинила. Јер сумњајући у егзистенцију спољних природних Богова религијска се свест уздиже до највишег могућег ступња схватајући Вожанство као нешто што је у непосредној унутрашњости човјековој, што чини језгро саме индивидуалне свести субјекта људског. На тај начин религијска свест индијског народа налази у себм, у супстратуму субјективног духа супстрат и саме природе, она субјект, Атман-а, уздиже до апсолутног бића. Тежња за Богом, за јединством са Богом овде долази до свога непосредног задовољења: мистично јединство човека са Богом овде је непосредно остварено. Али налазећи на тај начин у једноме, које се непосредно манифестира у самом нашем ја, супстратум света, индијска религија толико наглашава јединство и једини реалитет тога једнога, да јој при томе реалитет множине изгледа да и није никакви реалитет, и отуда тврђење њено, да је