Istočnik, Nov 30, 1906, page 11

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 47б

По космолошком доказу апсолутно биће је апсолутни основ природног законитог светског реда, из чега следује да Вожије биће мора стајати над формама у којима се креће сам светски ред, оно дакле не може" бити просторно, времено и материјчлно (разуме се да то важи само за његову суштину али не и за форму његове егзистенције). С негативне стране своје ове се особине Божије истављају као иепросторност, невременост и нематеријалност, са позитивне као егзистирање у себи (Тп^сћвет), вечност и духовност (6е!8*%ке]1:). Егзистирање у себи значи, да се Бог не налази ни у простору ни ван њега, него у себи т. ј. у субјекту своје радње. Вечност је исто тако супротна бескрајном као и сваком крајном времену, она је садашњост, која стоји, на суарот временој садашњости. која тече. Духовност значи ону вечну способност Вожију на основу које је он у стању да и поред вечности своје суштине продуцира својим актом просторно-времене форме и да у њима води актуалан живот. Негативним особинама Божанског бића одговарају на страни овог његовог акта свеприсутност (АПгаитИсћкеН), свевременост и материјална сведелателност (АПшгкваткеЈЂ), у којима се састоји његова динамичка свеприсутност. Динамичка свеприсутност Божанства исто је тако захтев религијске свести као и вечна духовност његова, јер је ова прва неопходна, да би се у сваком и најмањем појаву осећала зависност од Бога, да би осећали да смо свуда и увек у његовим рукама, али да би знали и да му не можемо побећи ни променом места ни застаривањем. Вечна духовност Божија даје религијској свести уверење, да је објект њен постојан и да је сва времена промена ништавна према њему. (Наетавића се.)

Еванђелски савјети. (СопбШа еуапдеПса). — Љуб. (Свршетак.) Римокатоличко учење о еванђелским савјетима неможе се никако сложити са суштином правог хришћанског живота, нити са фактичким његовим мотивима, ни с његовим идеалом, ни са главним начелом његовим. Прави мотив моралног дјеловања нашег јест благодарност Вогу за сва његова добра, особито благодарност за наше спасење. и осјећај синовске љубави према њему. Но ко осјећа дужност захвалности према Вогу ради неоцјењивих заслуга Христових и дарова благодати,