Istočnik

Стр. 476

источник

Бр. 19.

тај никад неће доћи на помисао, да је помоћу добрих дјела могуће не само тако рећи уплатити Богу свој дуг, него још учиеити и преко тох'а — сврхдужно. Хришћански морал, који по ријечима еванђеља (Мат. XXII. 37): „ЈБуби Господа Вога свим срцем...." љубав према Вогу као прву и најважнију заповијед поставља, не допушта више никаквих савјетних дјела, јер љубав чини дужношћу, да се жеље и савјети Бога исто тако радосно испуњавају, као и строги захтјеви и закони. Сам Христос љубав према Богу у тако великом степену налаже за дужност, да ми тај степен овдје на земљи никако не можемо ни постићи. При осјећају синовске љубави према Богу је апсолутно немогуће за хришћанина, да у своме животу прави разлику између дужног и сврхдужног. Љубав брише разлику изме^у заповјеђеног и свјетованог, и сматра савјете као обвезне заповиједи. Ма колико човјек починио добрих дјела, љубав према Богу, синовска дужност према њему нису у стању да му кажу изрично: довде је дужно, а одавде почиње сврхдужно; ово је за тебе обвезно, а друго можеш и не извршити. Напротнв такви осјећаји природно побу^ују чокјека по ријечима ап. Павла, да се „заборављајући, што је остраг, непрестано напријед сеже и трчи к биљези, к дару горњега звања у Христу Исусу" (Филипљ. III., 13—14). У XIII. поглављу посланице прве Коринћанина означава ап. Павле љубав као предувјет свакога доброг и заслужног дјела. Ту нам црта својства праве, истините љубави као нешто недокучиво за човјека, и такву нам љубав ставља у дужност. „А сад остаје вјера, над, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". (I. Кор. XII., 13). По ријечима Спаситељевим код Мат. V., 48: „Вудите савршени, као што је Отац ваш небесни савршен" идеал је моралног савршенства за људе сам Вог. Тај је идеал тако узвишен, непостижан, недокучив, да за његово остварење није доста не само садашњи, него и будући живот. Може ли онда у таквом случају бити говора о излишном или сврхудужном, што би тобоже хришћанин могао извршити! ? Главно начело хришћанског моралног живота састоји се у самопожртвовној љубави према Вогу и ближњима: „Веће љубави нико нема осим да положи душу своју за ближњега свога" (Јов. XV., 13). На другом мјесту Христос учи: „Ово је заповијест моја, да љубите друг друга, као што љубнх ја вас". „Као гато ја да ко душу положи за друга свога...." то је граница, до које се мора простирати испуњавање заповиједи Христове о љубави. А за овом границом, ако је коме и су^ено, да је достигне, није већ више вријеме,