Istočnik

Стр. 4*78

источник

Бр. 19.

све, што вам је заповјеђено, говорите, ми смо аалудне слуге, јер учинисмо, што смо били дужни учинити" (Лука XVII., 10). Та некорист наша тим се већма мора сазнати и осјећати, што смо ми сви грјегпници, који морамо прије молити од Вога опроштење гријеха, него ли тражити награду. Но кад би се споменуто мјесто одиста могло схватити онако, како то желе римокатолици, т. ј. да човјек при вршењу својих обвеза свеједно још остаје некорисни слуга, то би он морао тим прије, да не остане некорисним слугом, тежити ва савршенством, и на тај начин добили би не „савјет", него обвезу и заповијед. Напошљетку Христос овдје не говори, да би ико могао извршити све, што му је заповјеђено, него говори ипотетично, и шта више у том случају по директним ријечима Исуса Христа: човјек не може имати никакве заслуге. „Који пак од вас, кад има слугу који оре или чува стоку, па кад дође из поља, рече му: ходи брзо и сједи за трпезу? Него не каже ли му: уготови ми, да вечерам и запрегни се те ми служи док једем и пијем, па онда и ти једи и пиј" (Лука XVII., 78). Дакле слуга, који је мислио, да је све што треба урадио, имао је још да ради. Да потврде своје учење римокатолици се позивају огим споменутог мјеста још и на мјесто у еванђељу по Матеју XIX., 11—12. Но и то мјесто узето у контексту и правилно схваћено не говори у прилог римокатоличког учења. Ту је говор само о оним људима, који се царства ради небеснога уздржавају од брака (као на пр. ап. Павле ради свог призвања), но при томе су додане ријечи: ,,Не могу сви примити тих ријечи, до они, којима је дано Ко може примити, нека прими". Тим је ријечима потпуно јасно речено, да ступати у брак или проводити безбрачан живот није остављено самовољи човјечијој, него да то зависи од нарочитог индивидуалног дара, Онај, којему је „дано", има у том л,ару таленат, за који је он одговоран, као што и онај, који је по својим иидивидуалним способностима одређен за брак, остаје вјеран своме призвању, ако живи у браку. 8а све као правило живота мора служити љубав, која сагласно с призвањем и особинама човјечје природе савршено мора жртвовати себе за сврхе царства Божјег. Да ли та саможртвована преданост треба брак или безбрачност, мора ријешити мудрост љубави (савјест), која води човјека к правилном употребљавању слободе т. ј. да нађе такав положај, у којем би могла љубав најплодоносније дјеловати.

1 I ■ _