Istočnik

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 477

да се мисли о чему новом, сврхдужиом у садањем животу, него је вријеме, да се мисли о оном, што је дужност учинити за живот будући, који се открио пред нама. Ушљед такве недокучиве ширине еванЈјелске заповиједи и такве неизмјерне висине моралног идеала, шта више и луди, који су се одликовми животом пуним врлина, никада се нису заносили мишљу, да су учинили штогод излишно према својој дужности, него су свагда увнђали, да они нису извршили потпуно ни оно, што им је дужност. Тако н. пр. ап. Навле говори о себи: „Браћо, ја још не мислим, да сам достигао; једно пак велим, што је остраг, заборављам и напријед сежем, трчим к биљези ..... (Филипљ. III., 13—-14). А евангелист Јован свједочи: „Ако рекнемо, да гријеха немамо, себе варамо и истина није у нама" (I. Јов, I., 8). Савјети и жеље приличиле би можда за бића, која су међу собом једнака, као н. пр. између људи, али је немогуће, да највиши законодавац изражава само савјете према својим поданицима, као што ни човјечји законодавац не исказује своју вољу у савјетима, него у законима обвезним за поданике. Даље би се при екзистенцији савјетних дјела статуирала двострука врста добра и хришћани би се подијелили у двије међусобно различите класе: у оне, који би слиједили законе, и оне, који би слиједили савјете. Ако има нешто само свјегованог т а1зз1;гас1;о, то бива т сопсгек) увијек дужношћу. Кроз статуирање свјетованог расла би само охолост и вањска дјелатност, док би идеал моралног настојања био уништен. Кад не би најсавршеније било стављено у дужност, онда би престала свака хришћанска врлина и свако настојање за светошћу било би потиснуто. Ма да се римокатолички богослови старају, да потврде своје учење о еван^елским савјетима светим. Писмом, ипак мјеста, на која се они позивају, не садрже у себи ништа сличног, ако их псдробније проучимо. Да потврдимо то, доста је на пр. навести мјесто из еванђеља по Луци (XIII., 10), које римокатолици сматрају најглавнијим основом учења о еван^елским савјетима. То мјесто схваћају римокатолици овако: Христос назива овдје човјека некорисним слугом, који није учинио ништа више, него што је био обвезан учинити, дакле хришћанин може учинити више него што је обвезан. Но ове мјесто не значи никагсо то. Оно прије садржи у себи ову мисао: о свему, ма што учинио, човјек мора говорити, да оним што је учинио није учинио ништа више, него што је обвезан био учинити; с тога ја немам никакве заслуге пред Богом, никаква права на награду, напротив ја сам некорисни слуга, ја нисам ништа учинио за Бога, зашто би он тако рећи био обвезан, да ме награди. „Тако и ви, кад свршите