Istočnik

Стр. 510

источник

Бр. 20.

крајње релативно биће то је немогуће све особине свесеог духа људског без икакве модификације просто примити на божански дух. Са тиме се слажу и присталице теизма и сад је, вели Хартман, само питање у томе где лежи граница до које се простире ова нужна модификација особина људског свесног духа, да би се дошло до особина божанског духа. Пре свега јасно је да се памћеље, карактер и душа (СгетШћ) не могу замислити у божанском духу, јер те особине човечијег духа почивају на органско-физиолошкој подлози, које код безтелееног духа Божијег нема. Јер памћење је сума модекуларних можданих предиспозиција које олакшавају појаву истих или сличних престава, чије су оне резидуе; карактер је тако исто сума молекуларних можданих предиспозиција, које олакшавају појаву мотивацијоних процеса, чије су оне резидуе; на послетку душа је сума молекуларних можданих предиспозиција, које олакшавају појаву одре^ених осећања, чије су оне резидуе. Према томе ове три особине губе сваки значај, где пе постоји веза духа са организмом, као што је то случај са бестелесним духом Божијим. Али ни све функције, које опажамо у духу људском, несмемо приписати апсолутном духу, већ само оне које престављају основне функције духовног живота а које на подлози памћења, карактера и душе својим комбинацијама продукују секундарне функције, које без те органске подлоге иначе не би постале, као што су то н. пр. многа осећања, жудње и др. Постоје само три елементарне функције људског духа а то су престава, воља и осећање бола, од којих је трећа последица друге, јер се бол јавља као свест незадовољене воље. Осећање задовољства већ је резултат комбинације, јер је могућ само онде, где је могућа свесна рефлексија, која доводи у противност незадовољење воље за задовољењем њеним и на тај начин перципира ово последње као задовољство. Према томе ми ћемо божанском духу моћи безусловно приписати само вољу и преставу као несумњиве и неопходне атрибуте, осећање бола моћи ћемо му само придати ако у њему има незадовољене воље, а осећање задовољства ако је његова престава свесна, ако је он способан да свесно рефлектира. Придајући му преставу као атрибут, ми морамо од људске преставе одузети способност сваке промене апстрактност и репродуктивну рефлективност и задржати само интуитивност, али одузимајући и од ове последље форму чулности која је код човека организмом условљена. Придајући му вољу као атрибут, ми морамо одузети од ње оно што је својствено људској вољи, на име одвојеност мислене воље и дела као и реализацију жеља