Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 511

преко организма, тако да у Вогу остаје само воља као непосредна реализација мисленог садржаја. Са довде изведеним слажу се у главном све религије и разлика између њих настаје у питању, да ли и свест, самосвест и личност чиве битне особине духа или су то особине које су везане за зависност ограниченог индивидуалног духа за организам. Апстрактномонистичке религије тврде ово друго, теистичке оно прво. Хартман заступа у овој фундаменталној тачци гледиште апстрактног монизма и наводи зато следеће разлоге. Да се свест не може придати божанском духу следује, вели Хартман, из тога што је свест условљена чулним опажањем и њен садржај према томе нераздвојен од форме чулности. Битност ове последње састоји се у у томе што је она психичка реакција на акцију која споља долази, која као нешто што се неће, улази у вољно стање једног духа. Такав један рецептивитет претпоставити у Богу значило би претпоставити, да за Вога има нечега што је с поља, што је ван њега, а то је немогуће. Бог је апсолутни продуКтивитет и у њему нема никакве рецептивности, дакле ни свест није у њему могућа. Кад би људски дух био потпуно идентичан са свешћу, кад и у човеку неби било несвесних духовних функција, онда би се Богу морала одрећи духовност и његово би се биће морало схватити као наддуховно. Али ни људска духовна радња не пада уједно са свешћу и у људском духу постоје предсвесне несвесне духовне функције, које формирају дати осећајни материјал свести и од њега стварају преставе, опажање и т. д. Божанска несвесна духовна функција разликује се од ових индивидуалних несвесних (у којима Хартман налази душу појединих свесних индивидуа) само по тоие, што њој није за њену делатност потребан ннкчкав готов материјал, који би имала да преради, већ она тај материјал непосредно у себи, у својој идеји, има. Ми смо дакле у праву да божанско биће сматрамо за дух, и ако оно нема свести, јер баш оно што је битно за људски дух — несвесна духовна функција — налази се и у њему. Чим се божанском духу одрекне свест, мора му се одрећи и самосвест. Јер самосвест може постати само онде, где постоји свест о свету, мора пре свега постојати свест о нечему што није ја, да би могла на супрот томе постати свест самог ја (самосвест). У Богу нема свести о свету, дакле он не може имати ни свести о себи. Да ли у божанском духу постоји осећање бол а зависи од тога, да ли воља као апсолутна остаје незадовољена. Незадовољење воље у свету тиче се само парцијелних праваца воље, који конституирају