Istočnik

Стр. 146

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 9. и 10.

у чл. 134., по Раваничком рукопису, забрањује се жени удовици удати се поново брзо по смрти мужевљој; 1 ) а у чланцама 137. и 138. заповеда се/) да жена, којој је муж на војску отишао или у ропство пао, те о њему за дуго времена гласа нема, има га чекати пет година, па ако дозна да је заиста умро, има причекати још годину дана и тек онда може се слободно удати. — А ако жена не изврши ту прописану наредбу и уда се, пре одре^еног времена, за другога, може је први муж, ако се случајно поврати и усхте, себи натраг узети; те ће тада она и онај који ју је узео кажњени бити као обични блудници. У Текелијиву препису Душанова Законика додано је на крају још и неколико наредаба, такођер извађених из Црквенах Законика, против отмице, добровољног и насилног блуда и „скотолоштва 3 ) а та околност свакако сведочи, да су ти греси социјалног и брачног живота у XVII. веку, када је тај рукопис постао, код наших предака знатно раширени били, кад је преписивач нашао за нужно, да их из Црквених Законика извади и ме^у чланке Душанова Законика уврсти. Око половине XV. века, одржан је један сабор у Коњицу, у Босни, за краља босанскога Стевана Томаша Остојића (од 1443.—1461. г.). На том сабору донесено је више одлука, међу којима се под тач. 6. налази и ова: „(ЗиоЛ 1Псе81ио81 ек соггир{;огез соп8а§'шаеогит биогит роепа сарК;а1Ј ришапћтг", — што нема сумње значи, да су у Босни, у то доба, ти греси врло често јављали се. 4 ) И у пенитенцијарним Зборницима нашим, по извадцииа и преписима од XIV.—XVIII. века, у којима има доста самосталног рада наших старих свештеника, — према приликама и практичним потребама времена у којем су они живели, — не наилазимо нигде ништа о каковим случајевима полигамије, него се свуда наводе црквене одредбе и казне за оне исте неуредности брачнога живота, које већ сретосмо у одредбама наших владалаца и у каснијим додацима Душанову Законику". — Тако, у једном рукопису Југословенске Академије Наука у Загребу, из краја XV., или почетка XVI. века, вели се између осталог и ово: „Да а никто ш врачи ксзк венчлнга; кто ли 1ест гсезк венчанга, да се венча, лонеже вло^дкство Јестк, д не вракк; 5 ) за тим: ') То је управо извод ив VI. гл. оаетава Синтаг. Мат. Влзотара Упор Флоринекога, Памлтники НриложенЈн р. 49. и срав. р. 185. 2 ) Ови еу узети из гл. III. еает. 3. Синт М. Вл. — Упор. у флоринекога, Намлтники . . . р. 240., где еу оба ова члана паралелно наведена са дотичним меетима из Синтагме Мат. Властара. ') Види чл. 92., 100. и 101. у делу архим. Јована Рајића, — Иоторја разнБ1Х'Б славенских -Б народов^, наипаче Болгарт., Хорватовг и Сербов г & В> б В1ен]1 1795. Ч. IV. Ирибавлен1е III. р. 267. и 269—271. 4 ) Бате1о ]?аг1а<;о, рге81)Ј^его 8ос1е(;а1;18 Јеви, —Шупспга Васгит.Т. IV. УепеШз 1769. р. 65. Е ) Види : 81аппе VI. р. 126.