Istočnik

Стр. 242

И С Т 0 4 Н И К

Бр. 15 и 16.

ни голотиња ни плач не може да их одлучи од лкнкј Е ок О а ( Р им 8, 35 и 39). Они ностају мкожј окцм здколжја , убијају шх сваки дан (— 36) — и пролази три вјека самих љутих гоњења на хришћане, но хришћани оптају непоколебљинима у вјери својој. А шта би значнло све ово, да Христос није ускрсао? Како би могле читаве стотине хиљада повјеровати Апостолима? И шта је могло ту силну множину људи тако измјенути, да су били готови све поднијети... Осталима, но не мање јакима доказима Христова васкрсења, могу се сматрати сви они падприродпи догађаји, које пам показује каснија историја пово-завјетве цркве. Такови су: а) Силазак св. Духа на Апостоле; б) њихов карактер и чудеса, а напосе в) обраћање и чудеса ап. Павла; г) чудпо распрострањење хришћанства на земљи и д) чудна дјејства његова у људима.*)

ГЈреглед црквено-школског и просвјетног ткивота. У нашој цркви. Освећење ср^гске православие цркве у Иалииа код Сарајева, 30. авг. 1909. На подножју планине Јахорине и под обронцима горе Романије прострло се је паљанско поље окићено у около брдима обраслим јеловим и омаровим шумама, украшено свима природним богаствима: романтичним пропланцима, дебелим шумским хладовинама, здравом водом, чистим ваздухом, сталпим зеленилом и свјежином, што га имају само планински краЈеви У правцу од истока према западу пресијеца то поље са сјеверне стране главна цеста, с јужне стране иеточна жежезничка пруга, а на најживљој тачки, гдје се цеста, која води од жељезничке станице састаје са главном цестом, која иде из Сарајева за Горажде подигнута је српска православна црква, која је љепотом израде своје украс мјеста и положајем својим пови центар не само мјеста, него и цијеле околине паљанске. Црква се отпочела градити рано с прољећа 19(Ј8. године, а сабирање прилога за градњу цркве и добављање грађевног материјала отпочео је садашњи црквени и школски одбор јоште с јесепи године 190-1. При првим почецима рада свога око градњс цркве са прогласом црквено просвјетне аутономне Уредбе, црквени одбор поред несавладљиве бриге за градњу цркве, једва дочекавши манифестовано право слободног оснивања српских школа, натури себи још један и то много тежи задатак, да у средини неупућеног и сиромашног планинског тежака подигне српску школу и тим удвостручава свој тек отпочети посао. Прилике тадашње за црквени одбор, који је радио и ако са великом вољом, али без икаква искуства, бијаху врло тешке и може се рећи за свако друго сеоско мјесто, показаше се тешкоће несавладљиве. Заузимањем пресједника цркв. одбора Ристе Шушића и потпресједника Васе Тодоровића и пожртвованошћу мјесног пароха Ђорђа Грабежа и ако полагано, али успјешно се све незгоде савладаше, парох одмах одлучи се на највећу жртву и на прагу зиме свој парохијалнм стап у школу претвори, а са породицом се склони у кућицу у којој ни надничарска задруга без опасности по здравље становати не би могла, одмах затим прихватише

*) Овај је члааак и8вађен из дјела које носи натпис: 6к:дж I кг П ј МКОМИ кн О ! Б огоглокн Л1дклр1А жијкопн киниицкдго.