Istočnik

Бр. 6.

источник

Стр. 93

биљно бунити, глто се љихова стара тешко извојевана привилегија једноставно уништава. И самим бискупима је као врсгшм синовима свога народа тешко било, да ту забрану објаве. Задарски митрополит Матија Дворник бранећи права своје пастве и језик својих старих дошао је у озбиљан сукоб с Ватиканом због ове наредбе, те је због тога умировљен. Д. Ј. Славенеко богослужење у Истри. Лицем на римокатолички Божић стигла је наредба тршћанско-копарског бискупа, којом се забрањује свака употреба славенског језика при богослужењу. Премда се досад у тој бискупији само на Красу, под Учком и у Либурнији пјевале неке молитве на славенском језику, а у осталим парохијама се тек апостол и јеванђеље читало језиком наших старих, и те усномене на негдашњу успјешну борбу старих Хрвата морадоше пред латинским језиком'устукнути. Српски прилас, надбиекуп барски Шииун Милиновић умро је Н.марта о. г. у 75. години живота у Бару у Црној Гори, а сахрањен је уз велико саучешће црногорског двора и народа католичког и православног. Кад је Берлинским Уговором Црна Гора добила Бар ; подигао је кнез Никола за тамошње католике наново надбискупију барску, а први надбискуп био је покојни Милиновић, родом Далматинац. Милиновић је био искрен родољуб, високо образован богослов и одличан бранитељ глагољице и словенског богослужења у католичкој цркви међу Словенима. I Књитћевне оцјене и принази. Српско-православна црква св. Николе у Великој Кањижи. (Прилог историји српске цркве у Угарској). Написао Лазар БогдамовиЛ, парох осечки. У укусном издању, а иначе са врло много штампарских погрешака прештампана је горња књига из Богословског Гласника за 1909. г. Књига је раздијељена у XVII. глава. Од материјала, што га је имао писац пред собом заиста није требало стварати засебну књигу, која би послужила у научну сврху, наиме као прилог историји провинцијалне цркве,, него би доста било, да је израђен мало овећи чланак, састављен само из података. Јер какву може играти улогу у историји српске цркве у Угарској парохија и црква са 20 православних душа. Труд је уложен, али је промашен циљ и жалибоже толики рад. Кад је већ писац хтио, да нам опише кањишку цркву и парохију требао је, да попут дјела Радослава Марковића: »Православна парохија у Унђији« или дјела Ненада Барачког: »Православна српска парохија у Бега св. Ђурђу« пружи нам књигу, која би имала практичну сврху и ми би му били захвални, јер би не само упознали обичну историју једне цркве и парохије, него би видјели и религиозно, морално, културно и просвјетно стање једне српске оазе, која је опкољена гомилом иновјераца и изложена нападајима њиховим. У читавом историјату нисмо опазили ни једне маркантне црте из које би се црпила историјска грађа, него црква и парохија кањишка живила је обичним животом, као и остале цркве, и нема ниједног знаменитог догађаја, који би служио као »прилог историји српске цркве у Угарској«. Чак завршетак самог исторнјата изгледа смијешан: »године 1876. штукаторисане (омалтерење оп. ур) су обје собе у парохијском дому«. Увјерени смо, да историја српске цркве у Угарској неће