Istočnik

Стр. 110

ИСТОЧНИК

Књи?ћевне оцјене и прикази. 0 болијести и слрти, написао игуман Дионисије МшовиИ. Београд 1910. Наша критика не прати стално сва дјела богословског садржаја нити се озбиљно схваћа важност критике у нас, па се често појављују у нашој богословској литератури којекакви неозбиљни радови. У те радове спада и ова књижица Миковићева. Какву је сврху имала, шта је и у опште чиме се може назвати, не може се констатовати. Писац је ваљда хтио, да у њој са хришћанског гледишта, а на основу св. писма протумачи: шта је болест и смрт на земљи. Но у том свом послу не само да није успио, него је и сам себи, ако вјерује у оно што је писао, створио још тамнију и нејаснију слику. У првој глави (књига је раздијељена у 4 главе) писац тврди, да је болест и смрт пошљедица нашег прародитељског гријеха, као што у истину и јесте, а у задњој глави сам на своју руку тврди »за добре хришћане, који на земљи живјеше по Божијем закону болијест је дар Божји«. Ја мислим, да то обоје стоји у контрадикцији, јер казна и дар су два појма, која један други искључују, а и противи се Мат. IV. 23. те IX. 35., гдје се вели, да Христос исцјељује сваку болест, а како би Христос укидао дар Божји. Неистините су тврдње писца, »да ми у болести немамо потребе, да очајавамо« (стр. 7.), »ми се од смрти не смућавамо нити нас она у страх доводи« (стр. 8), кад је и сам Христос молећи се Богу у гетсиманском врту узвикнуо: »Ако је могуће, да ме ова чаша мимоиђе...,« а како текми земаљски, који нисмо достојни одрјешити ремења на обући његовој. Камо среће, да је у нама толико вјере и поуздања, те да смо достигли оно, што писац тврди да постоји. Даље тврди писац, да »душа излијеће из тјелесног живота«. Не знам шта он под тим мисли, али душа једино при смрти раставља се са тијелом и већ кад је употребио израз »излијетати« може се рећи »излети« свршено вријеме, а не »излијеће« у трајању. Књижица има много успоређења, која су незгодна. Н. пр. »грабити се о раскошност и величину — као жедно грло о воду«; »трава подлијеже сунчаном жаропеку, и лијепи цвијет угриску црва — тако смо и ми подложни болијести и смрти«; »као што птица лети на хладни извор — тако су лећеле псовке незнабожаца на све што је хришћанско«; или да ће се »тијела наша у гробовима као у спаваћим собама наслађивати«; и т. д. Цитирано је св. писмо и словенски и српски, што није никако практично. Даље цитати су нетачни, а писац је дометао многих својих ријечи и покварио њихову љепоту, тако (стр. 4.) при цитирању Јов. Х1Ј., (стр. 5.) Јевр. III., (стр. 6.) Екл. XII., (стр. 12.) Соф. I. Непознавање српског језика још горе квари смисао књиге. Писац незна најелементарнија граматичка правила По самом наслову се то види, кад каже: болијест мјесто болест, даље саштедитии, љуцкијех, шношаху, свјецкг, иогибасмо, љуцко, сшијечемо, обисшанка, неизр/ецивог, дава, сму%ивати, сријетамо и т. д. У опште распоред ријечи у реченици је тако наказан, да се при читању мора дуго тражити прави смисао. Књига Миковићева је веома слаб рад и препоручили би му, да се или овакових радова окане, или да сједне и озбиљно ироучи ствар о којој ће писати, а и много више пази на језик, који чини књигу два пут љепшом. Б. Петров. -Т 1'|;-