Istočnik

Стр. 218

источник

Бр. 14.

милион. Да боме, да му рекламу прави већим дијелом неуоућена штампа. Ово је најрадикалнија скупина конистичка у борби против хришћанства. Другу монистичку скупину предводи Белше (ВШзсће) 1 ), попу ларни природњачки писац, достојан ученик свога учитеља Ерн. Хекела. Од свога се учитеља разликује тиме, што у неколико зазире од учитељева суровога материјализма и фанатичнога му догматизма, већ му се дух зише приближава пантеизму. У пантеистичком чувствовању тражи он, како вели Арнолд, чисто религијско чувство. Овамо се могу сврстати по душевној сродности — ћопђПе (ћс1и — и неки протестански теолози нпр. Стајдел, Шремпф, Калтхоф. Овај задњи се натјече с Дав. Штраусом за славу, те у неким својим дјелима сумња у историјску истинитост Исуса Назарећанина, творца хришћанске религје •' Онда је вјеројатно, што неки причају, да је чуо из уста једнога такога теолога, гдје је на ускрс држећи проповијед рекао изме^у осталога и ово: „Данас је, вели се (!!!), Исус устао из мртвих". Кад тако мисле, уче и говоре теолози (?), а шта ће рећи тек они, који су пуно мање и несистематски упућени у лавиринат религијско-психолошких проблема! ? Каково чудо дакле, да и пјесници дишу дахом пантеистичним, као нпр. Демел (Бећше1), Рилке, Шолц!? Успјешно, управо амерички, конкурише Хеклу Америчанин Релф Валдо Трајн (Ка1рћ \Уа1с1о Тппе). Дјело му се зове „У складу с неизмјерним". 2 ) Дјело му је постигло амерички успјех што у Новом што у Старом Свијету. Садржајем и обрадом јако се разликује од Хеклова споменутога дјела. Хекел хоће да докажз своје монистичке тезе хладним професорским тоном, који не трпи приговора попут оне старе грчке: оштос есра, или попут оне, што је велики противник хришћанства Целзо (+ 180. по Хр.) неправедно хришћанству подмеће: „Не испитуј, само вјеруј!" Хекел се служи научном грп^ом, коју предаје као већ посве доказану истину, а бош посла! Дјело „У складу с неизмјерним (бескрајним)" одише сасвим другим, пјесничким, примамљивијим духом, јер се Трајн (Тппе) у духу старих мистичко-пророчких проповједника вјере служи поетичко-реторским патосом, који хоће да говори од срца срцу, да могу забрујати оне жице осјећаја, као кад се чита нпр. дјело Томе Кемпенскога „Стопе Христове" (Ое 1тт11аИопе Сћпз^). Тако хоће и овај Америчанин замамљивим ријечима, пуним пјесничкога полета, које јако одударају од хладнога резоновања

') Ка1:иг§вће]тпЈ88. Јена 1908.

2 ) Њемачки пријевод: 1п Нагтоп1е т14 <1ет ХЈпепЈИсћеп од Хриотлиба (СћпзШећ), Штутгарт, 1909.