Istočnik

Бр. 14.

МСТОЧНИК

Стр. 219

професорова, који сухопарним ријечима пропраћа своје демонстрације, „да нае урони у свемирску душу као једиии узрок свих појава", вели Арнолд, „не би ли на тај начин стекли право блаженство". Даље вели Арнолд врло згодно: „Док Хеклове „Загонетке" одају Вавилонски понос с природословних течевина, с којима се XIX. стољеће завршило, Трајнов „У складу с неизмјерним" одише чувствено-поетичким расположењем као реакција против речених природословних спознаја." Трајн, како се види, инклинира пантеизму. Посебна монистичка скупина развила се у школи познатога идеалиста-пантеиста Ед. Хартмана. Овај је створио систем, по коме би се све имало развити из „несвијести" (Ба§ Цпћелуизз^е, можда би било боље: Несвјесно), и то: и објективна егзистенција (биће, живот) и чињенице свијести, која (свијест) се истом у човјеку појавила. Тако је оно Несвјесно постало свјесно само од себе без икакове вањске или нутарње потребе! То Несвјесно, поставши у човјеку свјесно своје егзистенције, сазнаде истом сада, шта је то живот, пожеље, да га више не буде. Ми се овдје не можемо даље бавити овим филозофским системом, који је поштованим читаоцима овога лнста и онако добро познат из пера нашега одличнога филозофа др. Б. Петронијевића, него ћемо то само напоменути, да ова филозофија не води много рачуна о психолошким проблемима, учећи обрнуто приоритет воље и њезине манифестације па тек онда да се јавља свијест о томе. Таки ноетски (спознајви) сисгем тешко да ће се моћи икада оправдати пред неумитним судом истине. Ну док Ед. Хартман, што истичемо са задовољством^ не жели и не тражи полемике, дотле његов подмладак, ваљада од жеље, да надокнади оно, што им је учитељ пропустио, постао је управо агресиван. То се види јасно из зборника, што га је г. 1908. у двије свеске у Јени издао најугледнији Хартмановац Артур Друс (Бге^тз) под именом: Бег Мошатиз, <1аг ^е81 ;еШ т ВеИга^еп аетег Уег1ге1ег. Овај јуначива не напада само хришћански поглед на свијет и хришћанску теологију, него добацује рукавицу и свима другим народима о свијету, дакле и својој браћи разним министичким правцима. Он дакле оглашава рат свему и свима настојећи при том доказати, да само он репрезентује прави монизам, и да само у овој форми одговара монизам знанственим захтјевима. Само је велико питање, да ли су његове плећи заиста тако јаке, да се могне упустити у тако велику борбу. Но та нам брига не треба да таре главу, та то је његова ствар, па како му буде! — Шљедбеници су овога монистичкога правца културнији од Хекловаца, вјешти дијалектичари, јаки и брзи у логичком загсључивању и верзирани у свима гранама људскога