Istorija jednog francuskog seljaka

14

госпедине, али тек је ка' за нас некако боље да нас опет како тако оцигурате једном артигицм, а и ми вама можемо дати црно на бело: па баш нек се зна да смо своји људи.

Оеврни, обрни, ту ти они лепо обрлате капетана те им он баш својеручно напише шта ће им дати, ако, како год, спетљају Ивана Лорова, кмета и још неке људе и ако израде да се избере Робен. Они опет са своје стране морали су дати капетану обВезу, да ће они то баш и учинити. Обадве је признанице писао сам капетан, јер није хтео да за то знају млађи. Кад су већ признанице биле готове, а Теовил узме те их добро разгледа, па вели капетану : рама, господине, дед ударите ви овде још један печат, те нака буде тврђи пазар.“ Капетан је сам био науман, да замоли сељаке, да о том ником не говоре, кад га Теовило тек пресрете: „господине, ми вас чествујемо и у руку љубимо, но ја би ве опет молио да ово што оде урадимо остане само међу нама: знате, рекли би нам: продали сте село; а ми ћемо већ све крити, као змија ноге.“ Капетан још њих пооштри, да то у тајности чувају и да раде што еу обећали, па се они онда дигну те оду. Теовило чим стигне у село нађе Шровеља, те му све исприча како је било, да му капетанову признаницу и каже му, да све то напише и испрати у какве ваљане новине, те нека свет види како чиновници продају и арају општинека добра за своје ћевове. Тако ти наши сељаци начинише од капетана триста чуда. Неколико се пута после о том спомињало у новинама. Кад то видеше друга села, онда напишу, како је и код њих власт радала, да се изберу за депутирце којекакви каишари и улизице, па с тога баш