Istorija jednog francuskog seljaka

15:

нигде не изабраше људе које су хтела господа. Ето: какве смо ми муке имали док смо љокнули господу,. да: се не мешају у наше послове.

После Васкрса скупе се наши замењеници у окружну варош Ликсеј. И кум и Шовељ отишли су тамо и само су се недељом враћали кућама, да се. преобуку. Тако је то трајало читаве три недеље. Замењеници једнако су се саветовали о каквим на родним невољама треба говорити у скупштини и шта, да се тражи за народ. У нас у мејани по цео су дан о томе диванили и договарали се. Говорили су о солдачини, и о порези и о свему.

Ја и Валеша као и пре радили смо у ковачници, поткивали смо коње и окивали кола. Џо некад сам се и ја с Валешом препирао. Он никако није могао веровати да би нама без господе и попова било; много боље, он је све држао да ће свет пропасти, ако нестане тих дембела. Ја сам се упињао из петних жила да му докажем, да та господа само смећу и глобе народ. Валеша је добродушан човек, па ме је било жао да та гледам како се вара и како њега варају. Но он баш није толико ни цркавао за наше ствари: он је гледао само да увати што више сеница и дроздова, а мени, богме, није било до сеница, но до: људи.

"Тако ти је код нас све ишло!.:..

Нама се била навадила долазити баба Лећумова са својом ћерком. Дођем ја од кума нашој кући, а они већ седе тамо па преду и разговарају се. Њеној кћери било је име Ана, Девојка је била добра и и здрава, румениле су јој се јагодице као крв. Она је почешће тако на, ме погледала и осмејкивала се, а ја, као момче, подмигнем јој мало, просмејемо се: