Istorija jednog francuskog seljaka

(Е

сам се мало и заморила. Дед' да мало овде оданемо“. Она седе натраву и наслони леђа на плот. „Ала, ти се баш мучиш, Маргито! вере ми, баш радиш сирота.. Много више издиреш но ми,“ велим јој ја. „Али бар и ствар напредује“, вели ми она, „пали не марим што се мучим. Сељаци већсу очупали нешто мало одгосподе, сад ће бити и више, евима радницима и мученицима биће лакше, па кад и ја у томе помажем народу, по колико могу, онда не марим од умора... Народу треба правде, Мишо, треба свако да живи од својега рада, а не да сељаци издиру за све, порез треба да се на свакога по имању разреже, а већ што је најглавније, да се народ једанпут очупа од сиротиње и да буде слободан. Ми у тој борби, Мишо, треба да помажемо народу, да будемо с њим!....“

Погледам ја на Маргиту, па тек мислим: „Ето што су ти људи и поштене душе. Они се не брину само за своју торбу, но раде за сву сиротињу, оће да целом народу буде добро“. „Сад сам ти ја, Мишо, у великом послу, отац сад нема кад даради овај посао, па ја сама морам да стигнем свуд. Кад смо већ предузели на се такав посао, онда, богме, треба и да га радимо како ваља. Треба да људи све знају шта се ради о њиној кожи, треба, боме, да се уче и науче,.. Разумеш ли, Мишо 2" Разумем, разумем, Маргито моја, и ти ћеш бити самати отац, и сад кад говориш као да њега слушам“....

У пољу беше почео да се вата сумрак. Маргита ућута и погледа на пут. Ја упрех очи у њу. Учини ми се онда да је нешто особито лепа. „Која ти је година, Маргито 2“ упитам јеја. — „Скоро ћу напунити шестнајесту“, одговори ми она. „А која је теби 2“ — „Осамнајеста!“ — „Видиш како си крупан и здрав.