Istorija jednog francuskog seljaka

78

Но већ је време да итам кући,“ рече Маргита и скочи

'са земље. „Помози ми, Мишо'!...“ Ја јој подигох котарицу на леђа. „Теби јетешко, Маргито!“ велим „јој ја. — „ЈЕ, тешко! није ми тешко, само нека на-

род отуд имадне вајде. А вајде ће бити. Ваља да си чуо, Мишо, како су у Ликсеј-у господа и калуђери касапили раднике.... Ал и себи су отпевали „сјати боже“. Тако и треба тим готованима. Сад је већ сав народ казао депутирцима своје нужде и невоље. Тако, сад ће и цар чути шта нам треба, па већ после ви-дићемо чија ће бити старија. Народ не ће дати да се вређају његови депутирци, чуваће их ка' своје очи Ју глави“.... Тако разговарајући се дођосмо до нашега села.

Кад сам дошао кући мајка ми лепо изађе на врх главе својим запиткивањем. „Шта је новог“ — пита „ме. „Нема ништа!“ — велим ја. — „Шта су ти ре„кли Лећумови при растанку 2“ — „Ја сам опако отипшао, ни сам се ја ту с њима заносио!“ — „Ти се 'сњима ниси поздравио при растанку 2!“ — „Нисам“ — велим. Ту се мајка осу на ме, грдила ме и грдила, 'боже, да већ не може бити горе..., Једнако је префрачунавала колико је имање Лећумови: „Ето имају толике грдне њиве и ливаде, па конопљак им је толики, па имају толико крава, па шта га је у њих оваца, а он не ће да узме њину кћер; напео нос, ка: да не зна да је гоља!“ Тако је мајка једнако богорадила. — „Да се није слизао с каквом другом... Какав је и то ће учинити“. Баш ми је било досадно да слушам ту грдњу, па се дигнем те одем да спавам. Но сан ми се нешто одби. Било ми је жао што ме је мајка напала за ништа. Приговара ми за конопљаке и њиве, ка' да ћу ја с конопљаком век ве-