Istorija jednog francuskog seljaka

19

ковати, а не са женом. Но нека је нека грди. Због ње ја, вала, за цело не ћу. оставити кућу.

У јутру идемја у ковачницу и гледам, из ковачнице се вије бео дим. Доброје, мислим у себи, Валеша, већ ради. Прођем поред Шовељеве баштеји чујем да неко ради у њој, провирим кроз плот, кад оно Маргита окопава кромпир. Маје мотиком, боже, као какав јунак. Милина је било погледати је како ради. Ето она нема ни ливаде, ни конопљака, помислим ја, али она има јуначко срце и мудру главу — така жена, да је мени.... е њом бих ја стекао усред пустиње. Од тога доба све сам се чешће и чешће сећао Маргите. Никако је нисам сметао с ума, па то ти је. Само нисам био момче да њу запросим. Ја сам вам, браћо, чиними се, причао, како су у нашем селу сви на Шовеља попреко гледали, а верујте ми низашто. Шовељ је веровао другу веру, друкчије се богу мо-лио, и зато су се косили на њега наши сељаци. дар то није залудница2! Богу нека се моли како ко зна и уме, само човек треба да живи по правди и да не чини другима зла. Ко тако узради, он се слободно може надати добру, па макар каква била његова вера... Но код нас онда нису тако мислили. А како ли је код вас Кад какав каишар учини цркви какав прилог, јал купи звоно, или друго што, ома ти је он поштен човек. Праведан је човек, веле, не заборавља, на бога!... Праведан је, узми што не ћеш! Кад се рачуна с радницима, који, сироти, по вас дуги дан диринџе, да им све очи искачу, он ће им закинути пару, ма се на кози орало; откида од људи, откида од деце, бешчасти жене и девојке, продаје људима кровове над главом, а после се укурдуљи, па иде те дели прквама, а попови му пишу по новинама како