Istorija jednog francuskog seljaka

80

је побожан и праведан човек. Џаба му така правда. Таки људи заслужују камен у главу, а не благослов. Згулити са сиротиње па се после разметати, то сваки уме. Не могу поповске и калуђерске молитве да сперу с њега сиротињеке сузе и крв; то је све за бадава. Боље је не граби ти од сиротиње, не цвељај сироте и удовице никако, не разоравај туђе куће; а не понајпре отмеш сиротињи све, па после дај, као бајаги, да јој чиниш милостињу. Знам ја шта говорим, моју реч да упамтите добро.

Један пут радимо тако у ковачници, а Валеша из далека угледао Маргиту где иде, па ми вели: „гледај колицко је девојче, а каке терете вуче, и матор би имао посла. Чудо, вере ми, чисто ме стра да је погледам под оним теретом; био енег, била киша, био мраз, а она иде ли иде, једнако вуче своје књиге по белом свету. Као даје сам ђаво у тим Шовељевима, те их једнако подбада да разносе по свету оне безбожничке књиге. Вере ми! У тим књигама ништа друго и нема, но се само казује народу, како га чиновници гуле, и подбадају се људи да устану на господу и власт. Давно бих ја тим Шовељима намакао штрањку на врат.“ — „Е, већ доста, Валеша,“ рекнем му ја, „још би им и штрањку на врат желио, што си тако пакосан, болан брајког и то су људи као и ми.“ — „Као и миг“ поче викати Валеша, „бог с тобом, Мишо, прођи се ти њих; зар не видиш да ће ови истерати некога ђавола; видиш ли како једнако муте. Не знам шта је и томе нашем газди те их пушта да долазе у нашу кућуг А наше будале изабрали га још за депутирца; баш су се огрешили, Мишо.“ И тути Валеша опучи сипати којекакве лудорије и глупости да нисам могао више слушати, но