Istorija jednog francuskog seljaka

о ~

затворим уши. Но за Валешу бар се већ знало даје сметењак и недоношче, али ево муке гдесу и многи наши, као бајаги отменији људи тако мислили о Шовељу. Не би ми дали нигде станка да сам се оженио Маргитом ; бапске сплетке одагнале би ме у свет.

Другог дана одем ја у ковачницу, и ту чујем да су сељаци већ написали своје жалбе у вароши и сви се редом испотписивали. Око подне дође Маргита те донесе да јој надимо мотику. Валеша љутито погледа на мотику па вели: „Сва се заврнула и искрзала, а и држаљица остала као патрљак; у јутру, не може пре бити готова“.... — „А мени би баш требала. довече“, вели Маргита. — „Дај дер је мени, Маргито ! Начинићемо, до мрака ће бити готова, Маргитице! не брини се.“ П ту јој ја начиним мотику, као да је сад из дућана, па онда одем колару те јој он начини лепу држаљицу. У вече, кад остависмо посао, однесем Маргити мотику и нађем је пред кућом где чисти кромпир. Је ли доброг питам је ја, а дадо јој мотику. А мотика се сија као да је сребрна....

„Е, Мишо, баш си мајстор, баш си је ујдурисао како ваља,“ вели ми Маргита. „Колико сад треба да ти платим 2“ пита ме. „Не ћу ти ништа, то нека ти је поклон од мене“... „Немој, Мишо! вели ми она, сваки рад треба да се награди, да се плати!“ Ту на доксат изађе и Шовељ, па нас пита, шта је међу нама. Маргита му каза шта је. „А, треба да се плати, треба,“ вели Шовељ. „Ама јок, деда, не ћу ја од вас ништа; нипошто не ћу. Ви стеми, деда, много пута давали књиге и новине, па сте нашли мојој сестра место, па нас сваком добру учите, казујете нам како да се бранимо од чиновника и господе, ваљаде могу и ја начинити вама једну мотику за толика добра.

ИСТОРИЈА СЕЉАКА, б