Istorija jednog francuskog seljaka

82

Ја бих био гад кад бих још од вас наплаћивао.“ — „Е лепо, синко, али и ја нисам радио за то, да после мене сви за бадава дају; кад бих ја за тим тежио, онда бих и ја био гад; ето видиш, брале!“ Тако мени рече Шовељ, аја не умедох ама ни једном речицом да му одговорим и од муке мал ми не грунуше сузе. Шовељ то спази па узе мотику и вели: „Е ајд лепо, лепо, Мишо, ти си добро момче. Узећемо мотику како ти оћеш, не ћемо те вређати“.... Ја се после тога с њима весело растадох.

Кад дођем кући, а кум тек што беше стигао из вароши. „Ала баш смо имали и џовуци и потегни.... да их бес узме, све те полицајце и чиновнике..... = прича он кума Катарини. Дурали смо, богме, добро. Но да бог поможе за Шовеља. Без њега баш не би могли ништа учинити. Ама све, све ти он зна. Све нам је казивао шта ћемо и како ћемо; ал што је умео да љокне господу, то је баш било милина погледати. Па какве је он, мој брајко, жалбе написао од стране народа; памет да ти стане!

Навезо је, море, навезо је све, откуд код нас оволика сиротиња, па како је народу тешко да плаћа порезе и прирезе, једном речи све. Изабрали смо 15 људи да их пратимо у окружну варош. Шовељ је изабрат четврти међу њима. Све се свршило како ваља, сутра ћемо се баш частити. Ти Катарина само вина спреми....“

После ручка дозва ме кум па ми рече да позовем и оца на сутрашњу гозбу.

1.

Сутра дан ја се и отац лепо угодимо, па се дигнемо те куму. „Ти, Мишо, гледај па немој излетати