Istorija jednog francuskog seljaka

тамо, причувај се, знаш како код нас говоре, „језик за зубе, и дувар има уши“, вели мени отац. — Дооро, добро,“ велим ја, а чисто ми је мука што је отац тако страшљив,

Кад дођосмо куму, већ беше пуна кућа гостију. Ту ти ми ручамо и напијемо се лепа вина. Шовељ поче да говори, а сељаци се почеше мало по мало гуркати, асве му се ближе и ближе примичу. „Лепо смо отпочели посао — вели Шовељ. — На господу већ смо набацили узду, не ће се моћи лако отети од нас, само што се и онинеће дати живи у руке. Побуниће против нас све што год могну преватити: у њих је доста пара, па ће наћи много пробисвета, који ће их бранити за паре: па кад нападну на нас онако џумле: богме не ће бити ласно. Сад ће они ома и нове законе написати, па да нас прогласе за бунтовнике, али нека их; народ ће умети да брани своје депутирце.“

„Обћемо, вала, оћемо, погубићемо главе за наше депутирце и наше право“, подвикнуше гости и подигоше стиснуте песнице. Шовељ ошет поче говорити: „Већ ми ћемо уредити наше послове како ваља; но докле ће то трајатиг Шта ћемо ако господа, пошто се разиђу депутирци, узму па опет дотерају по етаром, опет стану проводити свој обеср Њино ти поштење не вреди ни луле циганског дувана, они све то могу учинити. Нема ту ништа докле ми све не предузмемо у своје руке, свуд да понамештамо наше људе, па да пазимо све како врше наше заповести. Ето тако ћемо се и ми сами аи наша деца научити како се воде и чувају општински послови, а овако, док је све у рукама господе, ми не знамо ни две у накрст у тим пословима, па с тога нас сваки ђаво