Istorija jednog francuskog seljaka

84

сад овако и вара. И оно мало људи, што од све душе желе да нам помогну, господа једнако ватају, апсе и прогоне. Да испијемо у здравље тих мученика, који страдају за народ; живили наши јуначки синови и наша браћа, што страдају за нас...“ И ту се подиже граја; сви повикаше „жевели, живели“ и чаше полетише редом, орили су се узвици: „живели народни борци, живео народ, емрт тирјанима и глобаџијама“.

У.

Од један пут на улици зачу се свирка. А, то је наш старчић, рече кум, зовите га амо, нека нам што год отпева.

Маргита отрча те доведе старца; њега су знала и деца у нашој околини. Име му је било Вавил. Имао је, да не слажем, вала, сто година. Лице му је било жуто и емежурано, а очи су се дубоко криле под седим веђама. „Добро нам дошао“, викну му кум. „Боље вас нашао“, одговори старина. Почасте старца вином, па га замоле да им што отпева. И пусти старац свој слаби глас, и задрхта његово старо грло, и по соби се разлеже жалостива, тужна пеема.

„Та то је наша сељачка песма, старинска песма!“ рече кум. „Ајде је запевај, Иване, ти њу лепо певаш,“ окрете се кум моме оцу. Он се најпре мало устезаше, па најпосле се искашља и затеже жалостиву песму. Ох ала је дивно певао, песма је чисто за срце уједала, све те некаки жмарци подузимају кад је елушаш. Чини ти се као да гледаш, како наши дедови и прадедови ору земљу, а њине жене у место волова упрегнуте вуку ралицу — а силна господа шаљу војску па она отима леб, пали куће, убија децу,